Stojan Popov, novinar i publicista, decenijama unazad brižno beleži svaku sekvencu, pobedu i poraz, u vekovnoj epohi Fudbalskog kluba Rusanda iz sela Melenci kod Zrenjanina

 

ZLATNE GODINE FUDBALA KRAJ LEKOVITE BANJE

 

    Popularnim stihom tipično laloškog bećarca “u Melence nikad blata nema, samo sada i kad kiša pada” ( u slengu Melenčani gotovo uvek kažu “u Melence” ) šaljivo ali istovremeno i slikovito, opisana je narav stanovnika sela Melenci, koji ceo vek unazad, fanatično vole fudbal i svoju Rusandu.

    Jedan od njih, osamdesetogodišnji novinar i publicista Stojan Stoja Popov, osim redovnog beleženja svih važnih događaja i detalja kada se slavilo, radovalo, ali tugovalo, plakalo,  decenijama unazad pokušava da odgonetne enigmu uticaja lekovitih struja iz obližnje Banje Rusanda, koja je u celoj Srbiji, pa i šire na prostoru regiona, čuvena po lekovitom blatu iz jezera.

    - Nešto sigurno postoji, jer nisu se toliko poštovali ni praznici, slave i tradicionalni banatski svinjokolji, a kada je igrala Rusanda u Melencima, to je bila istinska svetinja, napuštali su se radovi u polju, oglašavao se zvonik na crkvi, ostavljali gosti u kući, a ne retko su i mladoženje i kumovi, na čas ostavljali svatove, da bi “zirnuli preko zida” kako na stadionu kraj Banje, igra njihova Rusanda - slikovito započinje priču vitez od pera, vredni hroničar zlatne stogodišnjice melenačkog fudbala.

    - Ne više od igre, nego od života, tako bih rekao, staro i mlado hrlilo je ka stadionu, prepune tribine ljuljale su se u transu, frenetičnom zanosu Melenčovana, opet malo laloškog slenga, koji su ostavljali žene same na korzou i kod kuće, samo da bi na stadionu kraj Banje bili podrška, dvanaesti igrač - konstatuje živi hroničar, čovek koji je 32. godine imao svoje mesto, maler je bio kada bi neko zauzeo njegovu hoklicu kraj aut linije i revnosno, gospodski i džentlmenski izveštavao, pisao, fotografisao, čuvao u škrinji sa jedinstvenom šifrom “da se sačuva od zaborava”, brojne zgode i nezgode.

     Tajni ključ je pitoma Stojanova duša, koju je na veliki dan, kada Rusanda slavi stoti rođendan, rešio da otvori baš čitaocima Novosti.   

    Rođen 13. maja 1945. godine, u smiraj Drugog svetskog rata i silnih muka i žrtve napaćenog naroda, kao osmogodišnji deran, prvi put je na kiosku ugledao sportski izveštaj u novinama, to je bila iskra i već  kao devetnaestogodišnjak, otisnuo se u bajkovitu avanturu novinarstva i redovnog izveštavanja sa fudbalskih utakmica.

    Sportskog naravno i fudbalskog pre svega, jer da nije tako bilo, zamerio bi se silno svojim Melenčanima.

    - Teško je rečima opisati taj opštenarodni, tipično muški zanos za fudbalom, Rusandom, na gostovanja kluba u obližnja sela išlo se pešice, domaćini su nedeljom kad prođe podne, prezali konje i zaprežnim kolima vozikali na utakmicu komšije, kumove, prijatelje i poznanike, kasnije se putovalo traktorima, sedneš na klupu u prikolici i klaj klaj, prašnjavim atarskim putem do mesta gde igra Rusanda - nastavlja Stojan, uz opasku da tim istinskim navijačima ništa nije padalo teško, jer Rusanda je bila u pitanju.

    Klub osnovan 7. novembra 1925. godine oduvek je bio zaštitna ikona sela, jednog od najvećih u Banatu, koje se decenijama kicoški, sladunjavo u svemu nadmetalo sa  Kumančanima, Beodranima, Bašidcima, meštanima okolnih sela, samo da bi ostaklo svoj ponos, pripadnost, a Kumačani, koji su često bili “šopljavani od Švabaca” u Drugom svetskom ratu, kivni na komšije govorili su “ta mante Melečovane, oni su vazda nafrloćni”!

     To znači, kada se napusti lagodna zona tipično banatskog slenga, drugačiji, posebniji i različitiji, a silno ponosni na činjenicu da se za fudbalskom loptom u ovom selu nebeski belih gusaka i pitomih paora, jurcalo još krajem 19. veka.

    Đura Beljin, Milan Jovanović, Milivoj Boškov, dr Bora Farkić, Sreća Micić, Triva Protić, Damjan Žarkov, Stevica Vrebalov, Dušan Aćimov, Žarko Bačikin, Boško Vrebalov i Tihomir Protić, bili su prva generacija fudbalera, koji su poneli slavu Rusande i svesno ili ne, meštanima svog sela, ubacili crv simpatije prema voljenom klubu, koji se do poslednjeg atoma volje, bodrio po snegu, blatu, kiši, ledenom banatskom severcu, ali i kada zvezda upeče i bude baš vruće pod kapom nebeskom.

    - Bilo je svega, uglavnom lepih i zanimljivim događaja, osim utakmica, na travi stadiona kraj Banje, ženilo se i devojke prosile, ispraćali se momci u vojsku i na studije, u rat i pečalbu, a Rusanda je uvek, naročito za mušku populaciju, bila iznad svega, vašar taštine, šator uspomena i cirkus iskrene paorske igranke - zapisao je u svojoj prvoj knjizi o voljenoj Rusandi, uz obrazloženje da ukoliko si hteo da u Melencima budeš poznat i popularan, mirao si da budeš šmeker, glumac, rečit j naočit, ali i fudbaler, jer bez toga nije se moglo….

    Kibicovali su se treninzi “preko zida” svako je od Melenčovana, opet sleng naravno, imao svog favorita i javljalo mu se kako će baš taj njegov, na koga je upro prstom, biti buduća velika fudbalska zvezda.

    - Mnogo ljudi, pa mnogo i ćudi i stari i mladi bili su selektori, treneri, stručnjaci,  ali sve je to nekako prijalo širokoj, tipično ravničarskoj duši kluba, upijala je snagu vrcavih pošalica, komentara “kibicera” i snažila svoju moć da bude uvek drugačija, za koplje bolja i ispred - nastavlja Stojan, ponosan na istinit podatak da se njegova i Rusanda svih Melečana, desetak godina takmičila u trećem po jačini, rangu takmičenja. 

    Melenački fudbaleri su jedno vreme bili jedini seoski, među gradskim klubovima, tvrd orah za mnogo poznatije i slavnije, koji su gostovali na travi stadiona kraj Banje i rudarski teško “kopali” bodove.

    - Rusanda je decenijama unazad bila rasadnik fudbalskih talenata, po dečake kojima je lopta bila slatka relikvija, dolazili su menadžeri, skauti Zvezde, Partizana, Vojvodine, Proletera, treneri, savetnici, predsednici klubova opsedali su Melence i  roditeljima obećavali kule i gradove, ne bi li ih privoleli da njihovi sinovi napuste Rusandu - priseća se Stojan, uz napomenu da je često bilo i komičnih situacija, kada su se članovi uprave Rusande “malko i švotali” opet lalinski sleng, sa njima, po sistemu “obećali, al ih nisu dali”.

   - Naravno da je bila čast kada jedna Crvena zvezda uzme Iku Milivojeva, kada neko od talentovanih dečaka iz Melenaca zaigra za Partizan, Vojvodinu, zrenjaninski Proleter, ali i druge klubove, to je nekako bio prirodan sled i takvi događaji lagodno su ušuškani u škrinji uspomena - dodaje Stojan Popov, uz konstataciju da su mnogi od talentovanih momaka otišli u fudbalsku pečalbu i napravili uspešne karijere, a Rusanda je imala čast da bude meka za razigravanje talentovanih mladih fudbalera Proletera iz Zrenjanina i njihove dobre partije i prikupljanje neophodnog iskustva igre, zapečatiti u večiti kalendar finih uspomena.

    Sezona 1957/58. ostaće u analima kluba kao najuspešnija, plesala je Rusanda svoju karakterističnu igrj fudbalskim terenima j kao najuspešnija u Ligi Banata, obezbedila plasman u Zonsko takmičenje, u rangu Druge lige, a ekiie su bile raspoređene po geografskoj pripadnosti, pa je i u ovom elitnom rangu Rusanda bila jedini seoski tim među 12 klubova.

     Današnjica, mnogo brža i energičnija, ophrvana izazovima interneta i raznolikih društvenih mreža, koje nude sadržaje odmah dostupne svima, učinila je svoje i u zasenak zidane paorske “pećke” sleng, pa kako drugačije, bacila fudbal i masovni zanos žitelja Melanaca prema svojoj Rusandi, ipak nije “uništila” dušu kluba, silnu ljubav i brojne emocije zlatnim nitima uklesane u svojevrsni spomenik fudbala u Melencima.

 

 

 

UZ RAME SA PROLETEROM, OSJEKOM, NOVIM SADOM, SREMOM

 

    Kao najuspešnija ekipa Lige Banata u sezoni 1957/58. hodine Rusanda se takmičila u trećoj zoni sa Proleterom iz Zrenjanina, Osjekom, Radničkim iz Sombora, Nobim Sadom, Hajdukom iz Kule, Zvedom iz Subotice, Sremom, Spartom iz Belog Manastira, vinkovačkim i Dinamom iz Pančeva.

 

 

 

JEDINI SEOSKI KLUB U VOJVOĐANSKOJ LIGI

 

     U sezoni 1959/60. Rusanda je u Vojvođanskoj ligi bila jedini seoski klub, uz Dinamo Pančevo, Bačku iz Bačke Palanke, Slovenom iz Rume, Vrbasom, Hajdukom iz Kule, OFK Kikindom, BAK-om iz Bele Crkve…

 

 

GOLEADA PROTIV VRŠCA

   

     Utakmica za plasman u Zonu 1957. godine ostaće upamćena po frenetičnoj atmosferi, skupilo se celo selo na stadionu, a Rusanda je torpedovala Vršac rezultatom 5:1 i osvojila šamoionsku titulu, a slavilo se kraj Banje celu noć.

 

 

BABA ŠTAPOM “MOTALA” PROTIVNIČKOG BEKA

 

    Da li je šala ili surova i komična zbilja, tek prepričavali se dubo kada je na jednoj dramatičnoj utakmici, baba sa maramom i štapom u ruci, došla da bodri svog unuka, a onda je protivnički bek oštrije starovao i pokosio ga, a baba srdita zbog takvog poteza, pojurila gostujućeg fudbalera i makljala štapom pored aut linije.

 

 

 

AUTOR SEDAM MONOGRAFIJA, ALMANAHA I BEDEKERA

 

     Stojan Popov, iz Melenaca preselio se u Zrenjanin, dugo godina radio je kao sportski izveštač na lokalnom radiju i urednik u listu Zrenjanin, napisao sedam monografija, almanaha i bedekera, a trenutno priprema osmu knjigu o uspesima fudbalskih klubova sa prostora srednjeg Banata. Uz pomoć satiričara Dragoljuba Kevrešana, poznatijeg kao Dragu Kidžu napisao je monografiju “Rusanda 1925 - 1985”.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

           

 

 

 

 

 

            

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

foto: FK Rusanda i Privatna arhiva

 

 

 

 

          14.2.2026.