SportInfo Sportstki portal
Ili sportista u srcu…
Budi snažan, moćno zadrži ozbiljnost i suoči se sa situacijom u kojoj nema novina i jutarnjeg espessa u omiljenom kafiću, dvevnog laganog čavrljanja o svemu i svačemu, a najviše na temu sporta, života, nema treninga, rekreacije… Ali ne sme biti ni straha, bez obzira što je sve nekako stalo, pa čak i refleksni pokušaj da putem daljinskog, pronađeš neki zanimljiv live sportski događaj.
Juče sam sreo drugara na ulici, biciklom je, sa detetom u korpi, obilazio puste gradske ulice…
Mada je vetar kvario utisak bezbrižnosti, pomislio sam u sebi, bravo, evo jednog od primera.
Onaj fudbaler sa žongliranjem rolne toalet papira, došao mi je kao jagoda na torti od šlaga.
Čitam komentare, to je dekadencija, omalovažavanje sporta, žargonski rečeno “sprdnja”… Ja uopšte ne mislim tako… Čovek je samo snalažljiva jedinka i zato…
U ime svih nas, kojima srce sporta šara vene finim bojama zanosa, ja sam za tu lagodnu vožnju biciklom, sedenje na klupi pored Begeja i par mirnih trenutaka pogleda u tok, a sve što teče… Znate već, samo da ne bude poput Koeljove, “Sedala sam pored reke Pjedre i plakala”, jer plakanja nema, a i poenta ove knjige, za one koji je nisu pročitali, je upravo borba, suočavanje sa nedaćama koje život donese…
Reka i njena moćna snaga, su tu da nevolje odnesu…
Kao što će i ovu, znam, osećam i čvrsto verujem..
Makar to i moj pitomi Begej, bio… Kraj njegovih obala sam se rodio, svim srcem voleo Proleter, kojeg je iznjedrio i evo, još uvek sam tu…
Nema nekih, meni dragih ljudi, ali ja sam tu… Begej, pogled u neka prošlanvremena, bezbrižnija… Da li sam zabrinut, jesam, ali ne i uplašen i nikakp neću da budem sluđen… Zato i pišem ove redove…
Desetak klinaca, mada im je vetar kvario igru, uporno je pikalo basketicu, video sam ih i drago mi je bilo…
A šta će, nema sala, treninga, igra na ulici, odavno je ugasila fenjer detinjstva…
Mada bez sporta, sport uvek može… Fuca na male goliće, basketica na betonjari u kraju, na jedan obruč bez mrežice, ma može i sa krpenjačom, improvizovanom od dva para starih čarapa… Samo da se nešto igra…
Vežbe snage i oblikovanja, moguće su i u kućnim uslovima, samo je potrebna svest…
Kum šeta oko teniskog terena, sakuplja žute loptice kojih nema i uživa u stidljivim zracima prolećnog sunca, zbunjenog dešavanjima,
koja uopšte nisu uobičajena za vek naprednih moćnih tehnologija…
Oivičeni žicom, problema koji je ničim izazvan i nas zadesio, moramo dalje…
Svako će naravno po svom i ja nemam nameru da delim savete, alo eto, u ime svih nas, nikom n dajte srce sporta i čuvajte svoje sportsko
srce i usput svoje najmilije…
Do nekog novog tv prenosa, utakmica, treninga…Do nekog novog, srećnijeg života, kad sve ovo prođe….!!!
