SportInfo Sportstki portal
“Žestokih nekoliko mentalnih šamara, direktno sa terena, baš me bole ovih dana i teraju mi kiseli osećaj buđavosti, kontradiktornosti i ništavila…
Situacija direktno sa terena, ne konkretno sportskog borilišta, već onog da se napravi front i kroz mikro marketinški plan pomogne sportu i našim sportistima, nagnala mi je crne misli i poražavajući zaključak: MRKA KAPA BATICE MOJ, NIKO TE NE RAZUME I NEĆE DA POMOGNE, PODRŽI IDEJU DA SE ANGAŽOVANJEM, POMOGNE SPORTISTIMA…
I kako da se čovek drugačije oseća nego bedno, jadno, posle šamara tipa „Ma jesmo mi ugledni ili dobro posećeni restoran, ali teška su vremena, nismo u situaciji da pomognemo i obezbedimo dva ručka za sportiste tog i tog kluba…“ ili „Naša kompanija se zahvaljuje što ste prepoznali u nama potencijalnog pokrovitelja, ali uz izvinjenje, nismo u prilici da izađemo u susret, jer koncepcija kompanije…“ i tako bla, bla, u nedogled a suština, ustvari ishod su uvek isti, neće da pomognu i tačka, Batice moj, izuzev kada su usko interesi u pitanju….
A svi su se ti isti ili slični njima gurali da lično dodirnu „Božanstvo“ zlatnog olimpijca iz Rija, Davora Štefaneka ili „oreol“ srpske atletske heroine Ivane Španović…
Grad Zrenjanin, zašto baš njega sad izdvajamo, zato što on i jeste centralna tema onog šamara sa početka priče, od kojeg bridi i crveni obraz, bio je i još uvek sa ponosnim oreolom „GRADA SPORTOVA“ i uspešnih sportista.
Davor i Ivana, samo su nastavili ono što su svojevremeno činili Zvonko Vujin, Momir Rnić, Milorad Stanulov, Dejan Bodiroga, braća Vladimir i Nikola Grbić, Žarko Čabarkapa, fudbaleri Darko Kovačević, Ilija i Vladimir Ivić i tako unedogled…
Naravno da svi znamo da živimo u teškim vremenima sveopšte krize i da se grad i Sportski savez trude i ulažu u sport koliko je u njihovoj moći i svaka im čast na tome i taj detalj uopšte nije centralna tema ovog osvrta….
Problem smo jednostavno mi, naša razmišljanja, impuls koji nedostaje…. Nema nas na sportskim događajima, na takozvanim malim utakmicama, gde se kale i klešu budući šampioni…. To nas generalno ne zanima… jednostavno nemamo volje, vremena…
A Dani piva su jednom godišnje i tada se impuls najednom probudi, svi su na ulicama, grad je prepun osmeha i prividnog ushićenja desetina i desetina hiljada ljudi…
I onda se s pravom upitamo, pa gde je bar deset posto tog istog zanosa, ushićenja, kada su utakmice i sportske priredbe… Nemamo volje, vremena i ono čuveno već rečeno „nismo u prilici da pomognemo“… A i prošli su „Dani piva“…
Taj gorak ukus izjednači se sa osećajem najnižeg moralnog čina, da jednostavno moraš da prosiš, moljakaš nekoga da pomogne da neki mladi sportista, budući Davor ili Ivana, imaju vodu na treningu, ili kvalitetniju ishranu od one obične… Tako minorne stvari, ali tako značajne i zbog toga bolan uzdah sa veliko Uhhhhhhhhhhhhh…
I još jedna goruća tema, ponašanje kada već slučajno ili s namerom dođemo na neku sportsku priredbu…
Nekako logična, ljudska pretpostavka je da sam dolazak znači pre svega podršku sportistima koji su na borilištu, a nikako ne „pljuvanje“ po njima i izražavanje srdžbe i besa što im možda danas nije dan i što su izgubili bitku na terenu. Psovanje majki, nekako je postalo uobičajeno, a ti isti dušebrižni, kasnije kada malo ohlade glavu, pravdaju se činjenicom da su napeti i da su samo iskoristili svoje pravo da dođu na tribine nekog sportskog objekta i isprazne svoju emotivnu, a tako negativnu energiju… Nimalo prijatan, ali istinit prizor sa jedne sportske priredbe, kada razljućeni gledalac, kivan na promašaje mladog igrača, udara „sve po spisku“ njegovoj familiji, a majka tog dečaka na terenu, sedi dva reda ispod… Gorko, brutalno bolno i zabrinjavajuće….
Bure baruta i topovski udar u glavama, kako drugačije objasniti takve izlive, a istovremeno zaštititi mlade sportiste, koji nisu krivi, jer jednostavno baš tada nisu imali kako se to kaže „svoj dan“ i izgubili su utakmicu, meč….
Sećam se idiličnih, ne baš tako davnih dana, kada su od prodaje kapa, šalova i zastavica, svoje porodice hranili, simpatični prodavci istih, pravih navijačkih rekvizita…
Danas, na žalost, simpatičnih čikica više nema, a na sportske priredbe dolazi se „naoružan“ molotovljevim koktelima, topovskim udarima i arsenalom psovki, koje se bez pardona, poput otrovnih strelica, ispaljuju u pravcu mladih sportista i njihovih familija, koji naravno, u skladu svojih psihofizičkih sposobnosti i mogućnosti, pokušavaju da stvore svoje sportsko ime i dosegnu u orbitu slavnih…
Zašto onda toj deci, ružnim i bahatim ponašanjem, u trenu svoje negativne naracije, rušiti snove… Zašto jednostavno ne „okrenuti ćurak“ i drugačijim pristupom im pomoći… Jer nikad se ne zna, možda neko od njih i uspe… dosegne to o čemu je sanjao… Kada neko od njih napravi rezultat, onda smo svi mi, najednom tu… negde oko….
Svrha i namera ovog osvrta, ajd da i to, za one neverne, napomenem, nikako nije negativnost i srdžba na bilo koga, nego upravo suprotno, samo pokušaj da probudimo impuls i promenimo svest…
Ako to učinimo, svesno ili ne, pomoći ćemo sportistima i sportu uopšte…
Grad Zrenjanin, uzet je sasvim slučajno za primer, jer slične stvari dešavaju se i u ostalim mestima, varošima i gradovima, širom Srbije…
Hajde da već jednom okrenemo list, promenimo poglede, dođemo na sportske manifestacije, podržimo naše sportiste, bez obzira da li su pioniri, omladinci ili seniori….
A lepih i pozitivnih primera već ima… Baš u gradu Zrenjaninu, sjajna atmosfera na prijateljskoj košarkaškoj utakmici Proleter – Crvena zvezda… Neka nova energija, zanos, aplauzi više od 600 gledalaca, koliko ih je bilo na tribinama Kristalne lepotice… Slična slika i na stadionu Radničkog kraj Skrobare, gde je više stotina fudbalskih zaljubljenika došlo na jedan od najstariji stadiona u državi, da aplauzom pozdravi mlade fudbalere i pored neočekivanog poraza na toj utakmici… To su ti pozitivni primeri da možemo, kada nešto želimo, samo treba da smo tu, uvek prisutni duhom, pa će ta neophodna sinenergija sama da se stvori, između sportista i onih koji ih iskreno bodre, podržavaju…
A jednostavno, zašto odlazak na utakmicu subotom ili nedeljom, ne bi postao deo uobičajenog rituala, pre izlaska u grad, sa društvom negde na kafu…. Sve je naravno uvek moguće, kada si, jednostavno tu….
