SportInfo Sportstki portal
Istorijski dan je pred srpskim klupskim rukometom, novosadska Vojvodina na svom terenu dočekuje norveški Naerbo i otvara vrata finalne serije EHF Kupa!
Bolji iz dva susreta odneće sa sobom titulu prvaka trećeg po kvalitetu klupskog takmičenja, dok će, čini se, za srpski rukomet, odjek ”Vošinog” rezultata biti mnogo veći.
O plasmanu u finale u spektakularnoj atmosferi u SC ”Slana Bara”, razvoju igrača za nacionalni tim, svakodnevnim borbama i ličnim ambicijama, govorio je potpredsednik Vojvodine, legendarni reprezentativac, Marko Vujin.
”Ovaj evropski rezultat je ono što je falilo rukometnom klubu Vojvodina kao klubu koji je toliko trofeja uzeo na domaćoj sceni. Finale EHF Kupa je veliki iskorak ka sticanju statusa evropskog kluba. Ne želimo da stanemo na tome da smo učesnici finala, ali to sam osetio i u razgovoru sa igračima, da su svesni činjenice da se u klupskim takmičenjima, na duže staze, samo trofej računa.”
Reprezentativna medalja bez obzira o kojoj se radi ostaje u vitrinama, što Vujin, osvajač evropskog srebra iz Beograda 2012. godine jako dobro zna, dok je na klupskom nivou, priča drugačija.
Sjajni bek u ulozi direktora to najbolje zna jer je pod pritiskom osvajanja titula igrao svoju čitavu karijeru.
Nedostatak jakih utakmica na nivou na kojem igra Naerbo koji je ujedno i branilac trofeja, ide u prilog norveškoj ekipi, ali kako ovaj rezultat nije slučajan i gradi se već godinu dana, Vojvodina je spremna i za to.
”Sada kada posmatram rukomet iz perspektive koja nije igračka svestan sam da naš sport funkcioniše uglavnom na visokom nivou emocija. I mi jedino tako možemo da ostvarimo prave rezultate gde su nam emocije na potrošačkom nivou veće od ostalih nacija. Iz tog razloga se dešava da se naši igrači u nekim utakmicama mnogo više potroše nego Skandinavci na primer. To je slučaj i u reprezentaciji. Mi se za dve utakmice emotivno potrošimo kao Danci za 10! Čeka nas 120 minuta borbe u kojoj nema prostora za opuštanje čak ni uz pobedu kod kuće.”
Evidentno je bilo u revanšu polufinala da se na tribini Marko Vujin preznojavao jer mu nova uloga ne daje prostor da rešava stvari na terenu kao što je to bilo nekada. O tranziciji, kaže:
”Pauza od nešto više od godinu dana bez rukometa mi je pomogla da smirim strasti i da napravim kvalitetnu analizu svega što sam uradio i čemu težim u budućnosti. Mislim da sam jako stabilan emotivno tokom tih 60 minuta sada zahvaljujući tom periodu. Ipak, ovo je bila specifična utakmica, kao i atmosfera u dvorani, te nisam mogao da ostanem potpuno imun, ali sam skoncentrisan na svoju ulogu i sve što ona sada predstavlja.”
Tokom karijere, skupljao je znanje za posao van terena, ali svoj teško stečeni kredibilitet koristi samo u situacijama kada klub može da garantuje dogovoreno što je sa Vojvodinom i dobio.
”Kada sam dolazio zahtevao sam da sve van terena bude u skladu sa onim zbog čega bi igrač došao i pružio ruku nama, jer je meni kao igraču to bilo presudno. Ta doslednost je sa druge strane razvijala sportski pritisak kod mene i to je ambijent koji sam želeo da stvorim u Novom Sadu. Da su igrači fokusirani samo na teren i da od sebe zahtevaju više jer im kluba pruža sve što im je potrebno za takav odnos prema sportu.”
Često razgovara sa selektorom “Orlova”, Tonijem Đeronom, jer sva dešavanja u reprezentaciji, usko su povezana sa klupskim rukometom i obrnuto. U svim nacionalnim selekcijama, Vojvodina ima svoje predstavnike.
”Moja filozofija kao čoveka koji se priključio sistemu koji je davao rezultate na domaćoj sceni je takva da ograničeni budžet koji usled rezultata raste, iskoristimo da dovodimo naše najbolje mlade igrače, s obzirom da još uvek nemamo mogućnosti za A reprezentativce. Mladim igračima nudimo paket koji čini sjajne uslove za rad, redovnu platu i sve što ide uz to, da bi smo što pre iskoračili do Lige Evrope i grupne faze. Tako ćemo izbeći da naši igrači idu bilo gde sam da bi bili viđeni i adekvatno plaćeni, već da kroz tako jake evropske utakmice stvaramo neku novu medalju.”
Photo copyrights: Sportski žurnal, 2015
O generaciji koja je donela medalju, bivšim saigračima ima samo reči hvale u kom smeru se razvijaju i koliko doprinose rukometu (Ilić, Šešum, Beljanski, Prodanović i ostali), ali ističe koliko je važno da mladi igrači na vreme razmišljaju o svojoj budućnosti i da ne misle da će novac koji zarađuju dok aktivno igraju rukomet, trajati večno.
”Iz ličnog iskustva mogu da kažem da formalna i neformalna edukacija moraju da prate igračku karijeru jer sam znao da će doći dan kada neću više moći da budem aktivan igrač i da ću tada zavisiti od toga što sam stekao dok sam bio igrač. Vreme će vas pregaziti u nekom trenutku i zato je plan, i finansijski i profesionalni jako bitan jer nećete uvek biti u centru pažnje niti od statistike možete da živite.”
Izvor : RSS
