02. 12. 2022.
Home / Fudbal / KAD PORASTEM BIĆU….
IMG-55a01a954a1ae9e1775e777416565615-V

KAD PORASTEM BIĆU….

Fudbal kao igra od svog osnivanja pa do danas uspeo je da predibrla sve prepreke čovenčanstva u vidu ratova, siromaštva i sl. i da uđe u sve zemlje na svakom kontinentu.

Od utakmica na Antartiku između polarnih ekspedicija, preko amazonskih prašuma gde su Inke i Maje igrale Ulamu – preteču ove igre pa sve do Londona, u srcu Engleske, kolevke fudbala. Upravo tu, na čuvenom Stamford Bridžu igra FK Čelsi, takozvani Plavci iz zapadnog Londona. Klub koji je zauvek osvojio srce jednog dečaka. Danas je globalizam učinio to da fudbal kao brend, a samim tim i veliki svetski klubovi budu dostupni na dohvat ruke.

Razvojem računara, interneta i tehnologije u globalu naši idoli su uvek tu, dostupni, živi, grešni i obični smrtnici poput nas. Devedesetih kada sam ja odrastao fudbaleri su bili mala božanstva. Broj kanala je bio limitiran, prenosila su se uglavnom domaća prvenstva i po neka evropska utakmica. Gledao si to što je na TV-u i pod uticajem okoline birao jedan od jugoslovenskih klubova. Retki su tada imali satelitske antene (u drugoj polovini devedestih) na kojima bi se mogle pogledati i druge lige. Upravo na jednoj takvoj sam prvi put sa nekih 10 godina počeo zbilja da otkrivam taj svet.

I tamo su neki autsajderi u kraljevsko plavoj boji pobeđivali velikane ove igre poput Mančestera, Arsenala i Liverpula. Sledeće kolo bi izgubili od tamo pretposlednjeg Čarltona ili Sitija ali su uvek znali da skinu skalp onim najvećim. I tako ljubav je rođena, možda malo i u skladu sa tim našim inatom koji nam je utkan u DNK, Plavci će postati moj lični bunt. Između ostalog postojali su prijateljski odnosi između Čelsija i Partizana za koji smo navijali moj pokojni ujak i ja u celoj zvezdaškoj familiji, pa je taj bunt još više dobijao na značaju. Ujak je otišao prerano ali je ljubav koju je posadio u meni ostala zauvek.

Tokom odrastanja naučio sam da je klub osnovan 1905. godine, da je 30-ih godina prvi zaigrao u belim štucnama u Engleskoj, da je 1955. uzeo prvu titulu prvaka, da će trener Đanluka Viali 1999. prvi u istoriji lige izvesti startnu postavu bez ijednog Britanca, zatim dolazak Romana Abramoviča sa kojim klub doživljava renesansu i konačno osvajanje lige šampiona 2012. Sve ovo se otkrivalo i pratilo na internetu, pa na kraju televiziji uz nedostižni san da se makar jedna utakmica nekad, negde pogleda uživo. Danas preko 25. godina kasnije jedan čovek, koji sada ima sopstvenu porodicu uspeo je da ostvari taj san dečaku u sebi.

FIFA je organizovala svetsko klupsko prvenstvo u fudbalu u Abu Dabiju koji se nalazi na sat i po vožnje od Dubajia gde provodim odmor. Nije se puno razmišljalo i u koferu će se uz peškir i sunčane naočare naći i šal i dres Čelsija. Skoro 4000 km dalje od Zrenjanina na stadionu Muhamed Bin Zajed pred oko 20000 gledalaca zavijorila se i srpska trobojka. Jedina nacionalna zastava na stadionu taj dan zbog koje je 30 minuta trajala provera nadležnih organa. U inat, a kako drugačije. Prvo je pobeđen Al Hilal u polufinalu, a zatim i Palmeiras u finalu.

Moj Čelsi je postao prvak sveta i osvojio poslednji trofej koji mu je nedostojao u muzeju na Stamford Bridžu. A ja sam dosanjao san i ispunio to neizgovoreno obećanje da ću ih jednog dana gledati uživo kako trče. Na kraju ovog dopisa želeo bih da pozdravim svog prijatelja Bobu Grujića i Sportinfovce. Šaljem par fotografija kao svedočanstvo da nikada ne odustajete od svojih snova ni na terenu ni u životu. Jer sreća možda čeka baš iza sledećeg ugla, ako si dovoljno dosledan i hrabar i nastaviš da hodaš…Do sledećeg dopisa: Mae alsalama iz Emirata od Lekavičijusa.







Pročitajte još

Zimski 2022 manja

Jubilarni, deseti Zimski turnir u malom fudbalu, startuje 24. decembra, prijavljivanje od danas do 23. decembra

Jubilarni Zimski turnir u malom fudbalu, deseti po redu, počinje 24. decembra, u Kristalnoj dvorani ...