NEKO TO OD GORE….

Osećaj ispunjenosti i zadovoljstva nema pravu reč opisa u hemisferi dobrih vibracija zato što svetom još hode dobre duše i ljudi, koji bez velike pompe i halabuke imaju iskren poriv da pomognu i sa sličnim osećajem, da čine male, a za nekog tako velike stvari, mirno nastavljaju svoj posao i vrate se svakodnevnim obavezama…

Takav je bio današđnji dan, kišom okupan i suzama sa dna duše nemoćnog starkelje, davno već u desetoj deceniji hodočašća ovim svetom…

Te njegove suze, od sreće što je neko uopšte obratio pažnju, putokaz su i uverenje da neko to odgore….

A sve je počelo, idejom vizionara, gospodina Dejana Bošnjaka, učitelja ovdašnjeg u penziji, da napišem romanitčnu priču o dobrom, običnom čoveku, čika Tomi, koji je 40 godina bio ulični prodavac novina, kolporter Večernjih novosti, koji je tumarajući gradskim kafanama, stanicama, berbernicama, vozovima, bolnicama, umilnim glasom, parao ulice “Kupite najnoviji broj, čitajte sutrašnje izdanje novina…”

Našao sam ga u trošnoj udžerici, u Miletićevoj ulici 43, u njegovom rodnom Zrenjaninu, kako se pati star i jedva pokretan, u mračnom sobičku, bez grejanja, struje, kupatila, vode, frižidera…

Suza u oku od tuge sledila mi je misli za tren, baš kao što je on nekada, zaparao sam ulice do kuće, silinom duše pocepao papir od iskrenosti jake i tople priče…

Kompanija za koju pišem, Novosti, manirom moćnog lidera novinarskog iskaza, reagovala je šmekerski, ljudski i u saradnji sa poslovnim partnerom, kompanijom Alfa plam, deda Tomi poklonila šporet na drva, koji mu je danas direktno iz fabrike dopremljen i uručen.

To nije sve…

Samo jedna rečenica bila je dovoljna i zatalasalo se…

Drugari iz kompanija Dijamant, Mlekoprodukt AD, Mrkšićevi salaši, Menjačnice SPIN, reagovali su na mah, jednim potezom pripremili darove, poklon pakete svojih proizvoda i danas bili u Miletićevoj 43.

Stonoteniski reprezentativac Srbije, šampion i sportska gromada, Ilija Majstorović, iako je i nebo plakalo, između dva treninga, došao je, deda Tomi uručio televizor, dar Stonoteniskog kluba Banat, višestrukog prvaka Srbije i svoje porodice, Majstorović.

Dobri momak iz grada, velika zvezda i sjajan pevač, ne želeći medijsku halabuku, Slobodan Radanović, ganut sudbinom onemoćalog starca, junaka životne priče, sam se javio i na račun uplatio sve zaostale dugove za električnu energiju, tako da će Toma Čolić, po svojoj želji, za Novu godinu, opet moći u toplom sobičku, da gleda tv program na novom televizoru.

Mada frižider nema, hrana koju je dobio, smeštena u hladnom hodniku, izdržaće do novogodišnjih praznika i za zeru osvetliti tamu životne priče dobrog, malog i poštenog čoveka, koji je 40 godina bio ulični prodavac novina, bez ijednog dana staža i sada penzije.

Živi od onog što mu u šerpici spakuju u narodnoj kuhinji Crvenog krsta u Zrenjaninu, umotan u staro ćebe, sam, sa svojim pričama, zgodama i nezgodama i anegdotama, kako je to nekada bilo…A bio je, kažu, oni koji ga poznaju, odličan fudbaler…

Na kraju, velika zahvalnost sjajnom novinaru i dobrom čoveku pre svega, Miletu Novakoviću…osetio je impuls, došao i napravio reportažu…

Osećaj da sam za mrvu života mudriji, pametniji i pre svega zadovoljniji, ne da mi mira, sto puta sam pogledao u sivo, kišom okupano nebo…

Neko to od gore…..