24. 08. 2019.
Home / Fudbal / GORAN BOŠKOVIĆ LEGENDARNI CENTARFOR ZRENJANINSKOG PROLETERA – PITKA LAGANA FRANCUSKA PRIČA ŽIVOTA MOG…
5

GORAN BOŠKOVIĆ LEGENDARNI CENTARFOR ZRENJANINSKOG PROLETERA – PITKA LAGANA FRANCUSKA PRIČA ŽIVOTA MOG…

„Ovo je priča koju vrlo rado pričam….“ Balaševićevim stilom rečeno, ali priča nije o Boži zvanom Pub…

Ovo je priča o svojevrsnom junaku jednog vremena, bonvivanu zrenjaninskog fudbala, lucidnom golgeteru koji je potezima i kreacijama ledio dah i mamio ushićenje navijača….

Goran Bošković, Proleterova“ devetka“ i njegova pitka, lagana francuska priča….A iskren da budem, odavno sam želeo da proniknem, da ga kontaktiram i napišem ono što je zauvek ostalo u sećanju, naravno u čast njegovog veličanstvenog vremena, fudbala koji je igrao i veselog i vedrog duha kojim je plenio….Ali ga nije bilo, nestao je sa scene i mnogi su se pitali, pa gde je, šta radi Goran Bošković, jedan od dvojce legendarnih golgetera koje je mali Kovin iznjedrio…Drugi je naravno, Darko Kovačević, reprezentativac Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i na kraju Srbije, fudbaler Proletera, Crvene zvezde, Šefilda, Real Sosijedada, Juventusa, Olimpijakosa….

1

Goran i Darko, dva veličanstvena golgetera iz malog Kovina sa juga Banata….Valjda je Dunav, dunavska voda je za sve „kriva“….

– Ha, ha… Kovin.. Dunav….Pa može i tako da se kaže….Bila je dobra fudbalska škola u gradu u kojem smo obojca rođeni, a golgeter se jednostavno rodi…To je dar od Boga, ili ga imaš, ili ne…Sve ostalo je rad, trening, nadogradnja… – započinje priče Goran Bošković, koga sam na svoje veliko zadovoljstvo pronašao i koji je zarad prijateljstva i nekadašnjeg lepog druženja, odmah pristao na ekskluzivni intervju za portal Sportinfo.

11

– U Proleter sam došao 1983. godine i za njega nastupao do 1991…. Grad Zrenjanin sam zavoleo i zauvek ga nosim u srcu…Vežu me lepe uspomene, prijatelji, kojih imam, ne zna im se broj…Sa mnogima sam i danas u kontaktu, ali to je onako privatno, nema nikakve veze sa fudbalom – započinje priču legendarni centarfor Proletera.

13

– Imali smo strašan tim, Vesko Mihajlović, Djorđe Rudan , Nebojša Peca Petrović, samo su neki od mojih prijatelja za ceo život, sa kojima sam u kontaktu…Proleter je bio klub sjajno organizovan, Toša Manojlović i Radivoje Raka Drašković, treneri koji su me doveli, obeležili su jednu epohu i kako se to fudbalskim rečnikom kaže „stvorili“ niz sjajnih fudbalera…Moram naravno da istaknem i sada pokojne Kikija Omeragića i Milenka Rusa…Trenerska imena koja će zlatnim slovima ostati u istoriji fudbala u gradu na obalama Begeja i Proletera, kluba kojeg na žalost više nema…Ali uspomene i lepa sećanja su, naravno ostala…to nam niko ne može uzeti, izbrisati iz sećanja…Žao mi je, tužan sam, ali nažalost i nemoćan da bilo šta popravim, izmenim – vidno uzbuđen nastavio je Goran.

20

– Iz tog velikog Proletera, koji je imao dušu i taj njegov duh lebdi i dan danas negde u vazduhu, otišao sam 1991. godine i započeo internacionalnu karijeru u francuskom Valensijenu, za koji sam nastupao naredne četiri sezone…Naredna stanica bila je Grčka, jednu sezonu sam odigrao u Apolonu iz Atine, a onda sam se vratio u Valensijen.Moj utisak je da se tada u Francuskoj igrao bolji fudbal, nekako više mi je odgovarao i zbog toga sam odlučio da se vratim u Francusku…

3

– Kasnije sam igrao u drugoligašu Angulemu i onda otišao na ostrvo La Reunion, to je francuska kolonija pored Madagaskara i tamo sam proveo dve idilične godine. Po povratku nastavio sam da igram, ali to je već bio lagani zalazak karijere i trećeligaški klubovi Nontron, Trelisak, Bergerak…Ako je to uopšte bitno, to su mali klubovi, ali meni je prijalo da igram i postižem golove…

10

– 2007. godine, desila se neugodna povreda, morao sam na operaciju ligamenata, a imao sam 41 godinu i to je bio kraj karijere – nastavlja priču zauvek vragolasti „dečko zrenjaninskog fudbala“ Goran Bošković.

– Osim fudbala, koji je moj život, voleo sam ljude, druženje, da se lepo obučem, da se šalim i da jednostavno rečeno, živim, a ne robujem nekim skrupulama…I zadovoljan sam, izgradio sam sportsku karijeru koja mi je prijala i nikada je ne bih menjao….Sad što je neko na sve to gledao ovako ili onako, nikada se nisam osvrtao…Oduvek sam znao svoj put i tako sam i živeo… – iskren je Goran, kojeg je oduvek krasio šarmerski osmeh na licu….I kada je igrao fudbal, tresao protivničke mreže, driblao odbrambene igrače, ali i trpeo udarce i bol…Jednostavno osmeh je bio i ostao zaštitni znak velikog fudbalera, Gorana Boškovića…

12

– I danas sam u fudbalu, radim kao trener u malom klubu u kojem sam igrao i učim klince, uzrasta do 13 godina, pre svega vrednostima života ali i tajnama fudbalske igre i veoma sam srećan i zadovoljan. Živim u gradiću Aix les Bains, na francusko-švajcarskoj granici, 40-tak kilometara od Ženeve. Lepo živopisno mesto, idilično i predivno za miran život, daleko od svetlosti velike scene…Ali prija mi i zbog toga sam verovatno tu, baš kao što mi prijaju duboko urezana sećanja na Proleter i vreme totalnog fudbala koji smo igrali i „gazili“ redom svoje protivnike, ne mareći da li su to veličine Zvezda, Partizan, Hajduk ili Dinamo, ili Leotar, Vardar, Željo. Sloboda….

15

– Razveden sam, ali i ponosan na dva bisera života mog, dva blaga kojim se ponosim i radujem svakom novom jutru…Osamnaestogodišnja ćerka Nina, završava medicinsku školu i volela bi da nastavi da studira medicinu, a pet godina stariji 23-godišnji sin Vladimir, igra fudbal i studira menadžment…Dobra su deca i zanimljivi mladi ljudi….Moj ponos…

16

– Kod kuće u Kovinu, hvala Bogu roditelji još uvek zdravi i živi, kao i mnogobrojna familija…Nisam često sa njima, ali kad dođem to je pravi mali praznik…Uvek fali, nedostaje vremena za sve…Takvi su moji u Kovinu, naljutili bi se da ne ispoštujem viđenje i druženje sa svakim…I onda uvek omane, usfali koji dan za Zrenjanin…Grad koji takođe nosim u srcu….Ali obećavam, dolazim sigurno…

14

– Ideja je sjajna,da narednog leta, u okviru tradicionalne manifestacije Dani piva, o kojoj sam puno slušao, napravimo druženje i okupimo generaciju Gavrilović, Ezveđ, Srdić,Rudan, Dubajić, Simanić, Teljigović, Petković, Vesko Mihajlović, Peca Petrović, Ilija i Vlada Ivić, Branko Savić, Darko Kovačević, braća Slavko i Sava Komar, Bikić, Tekijaški, Bucalo, Todorović, Govedarica, Zahović,Maglica, Todić, Luburić, Stanić, još uvek aktivni igrači takođe ponikli u čuvenoj Proleterovoj fudbalskoj školi, Bambi i DuškoTošić, mali Čavrić i da ne nabrajam dalje, nekog sam sigurno izostavio, ali valjda se niko neće naljutiti, koji su obeležili sjajnu epohu jednog kluba, kojeg na žalost nema više…

4

– Bila bi to sjajna prilika da se družimo, setimo na ta lepa, prošla vremena, odigramo revijalnu utakmicu i poklonimo se senima Milenka Rusa, Kikija Omeragića, Sikija Sokolova, Perisa Radovića, Džonija Nikolića, Jove Šarčevića, Cvete Jonjeva, kojih više nema među nama…

– Ako ta ideja zaživi, ja dolazim prvi!!!To bi bio samo skromni dug vremenu lepom, ali prošlom…Ubeđen sam da bi tribine fudbalskog hrama u Karađorđevom parku bile pune….- poručio je uz srdačan i iskren pozdrav svim čitaocima portala Sportinfo, Goran Bošković.

Sve fotografije iz lične arhive Gorana Boškovića

Pročitajte još

image (1)

FUDBALERI RADNIČKOG U NOVOJ OPREMI…

Nova sezona, novi imidž i izgled ekipe koja gaji velike ambicije, uz prijatelje, donatore kluba ...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>