21. 11. 2019.
Home / Fudbal / IGRA FUDBAL KAO URAGAN, IME MU JE JONJEV DRAGOLJUB… NJALE URBANA LEGENDA GRADA NA OBALAMA BEGEJA…
19251267_10211626588199403_471404646_n

IGRA FUDBAL KAO URAGAN, IME MU JE JONJEV DRAGOLJUB… NJALE URBANA LEGENDA GRADA NA OBALAMA BEGEJA…

Odavno nisam osetio takvu stvaralačku tremu, još od vremena kada sam kao klinac, novinar sa željom da se bavim istraživačkim novinarstvom i ljudskim sudbinama, imao tu čast da upoznam i pričam sa njom, urbanom legendom grada Zrenjanina, Kekom Mađaricom, ženom koja je prepoznatljivom energijom osvojila i obojila jednu epohu u kojoj je živela i doživela da se priča o njoj…

I onda, pre neki dan, mada ga nekoliko godina nisam video, sretoh Njaleta, „princa mog detinjstva“, kapitena Prinčeva, modernog Del Boja gledano iz prizme sadašnjih srpskih prilika, banatskog Kusturicu, kada je kreativna snaga i stvaralačka energija u pitanju, da iz ničega stvori nešto….

Opet me je namah obuzeo isti onaj osećaj treme, jer sam ga, dok smo se srdačno pozdravljali u sekundi pitao da napišem priču o njemu…Balaševićevskim šmekom, uz osmeh širok kao što je ravica, šarmerski mi je došapnuo, prekorivši me: „Pa i red bi bio…“

19389510_10211626566038849_1093389789_n

Dragoljub Jonjev, Njale, Crni Lala, Njališka i kako god već…heroj pitomih ulica i Don Kihot života u okvirima svakodnevnih klišea…Čovek koji ima prepoznatljiv stil, kreativni žar i jednostavno je drugačiji od drugih…
Kapiten Prinčeva!!!!

– Da, da… Prinčevi su bili zaštitni znak jednog lepog, mnogo pitomijeg vremena, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka…A bili su obična ekipa u malom fudbalu, koja je igrala fudbal, osvajala turnire, radovala se uspesima i bratski dopunjavala nedostatke u igri pojedinaca, kada im, kako se to kaže sportskim žargonom „nije bio dan“…

19369473_10211626548798418_1184614666_n

Eh sad, Prinčevi bili obična ekipa… Pa asfalt je tutnjao kada su oni „pikali“ loptu, po nekoliko hiljada ljudi je gledalo njihove utakmice na turnirima u gradu i okolnim mestima..
Pričevi i Mladi Prinčevi….

– Pa Prinčevi jesu bili specifični, baš zbog rođačkih odnosa, jer su nekrunisani majstori malog fudbala, vrlo talentovani i čak neprevaziđeni bili moj otac Žarko, strčevi Jovan, Bogdan, Ljubomir i Petar, a Mladi Pričevi smo bili mi, njihovi sinovi, sada pokojni Cveta Jonjev, Zdravko, ja, Joca Medić…Možete samo zamisliti kakvi su to derbi okršaji bili, kada smo obično u finalima raznih turnira igrali mi i naši očevi…Prštalo je na sve strane, fudbalski zemljotres ljuljao je betonske terene na kojima smo delili ljute megdane, a ni sami nismo bili svesni činjenice da i ako ih pobedimo, ili izgubimo, trofej ostaje u porodici Prinčeva – uz setan osmeh priseća se prošlih vremena Dragoljub Jonjev.

19265144_10211626537518136_1075123214_n

– A slogan „Igra fudbal kao uragan, ime mu je Jonjev Dragan“ smislili su klinci iz kraja, poput onih iz popularne serije Salaš u malom ritu, kada su Milan, Vasa i ostali na tabli napisali „student nije zapalio žito“, tako su se ovi naši na jednoj utakmici pojavili sa transparentom na kojem je pisalo moje ime u pomenutom sloganu i ne mogu reći da mi to nije prijalo….

– E sad, kao klinac, a fudbal mi je bio sve i ja sam počeo u tadašnjem moćnom Proleteru, trenirao sam veliki fudbal, koji sam i za vreme ere Prinčeva, neprekidno igrao za nižerazredne klubove kao što su ŽFK Banat iz Zrenjanina, Gradnulica, pa onda sela Taraš, Jankov Most…

– Jedne sezone, mislim da je to bila 1985. godina, u dresu zrenjaninske Gradnulice postigao sam 7 golova iz slobodnjaka , a još mi u ušima odjekuje ushićeni glas reportera lokalnog radija, koji je prenosio utakmicu: Dugačak zalet prvog tobdzije Jonjeva , silovit udarac, auuu razneto levo rašlje , dragi slušaoci evro gol sa preko 30 metara, remek delo Dragoljuba Jonjeva…“

19389871_10211626536318106_415947173_n

– Bilo je takvih situacija zaista…ali da sad neko ne shvati pogrešno…Bilo, prošlo, ostalo u sećanju…A da sam živeo burno, jesam i zbog toga mi je posebno drago, družio sam se sa velikim majstorom fudbala i čovekom koji ima dušu, Slobodanom Ćobom Dubajićem, koji je u prvoj sezoni igrajući za Štutgart opčinio sve i na kraju podigao bundesligašku „salataru“ kao šampion sa klubom u koji je tek došao….Imao sam tu čast da upoznam svetske fudbalske zvezde poput Brazilca Dunge, Fric Valtera, Gvida Buhvalda, Franca Bekenbauera…

19075095_10211626638560662_1923795102_n

– Negde 1975. godine, uh to je veoma jaka, možda i najjača moja impresija, na tada prelepom travnatom tepihu Proleterovog stadiona u Karađorđevom parku, igrao sam mali fudbal sa velikim Milošem Milutinovićem… Njegov sin bio nam je ortak , pa je jednom prilikom, čuvena Plava Čigra, Miloš , gledajući nas Prinčeve na jednom treningu , iznenada osetio želju da igra sa nama, izuo se i bos igrao, leteo po terenu, fintama nas zaludeo… Auuu kako nam je svima bilo drago …Pamtiću to dok sam živ…

19244294_10211626561558737_735086104_n

– Kada pričamo o meni kao fudbaleru, mora da se naglasi da sam imao ozbiljan šut i dribling ,ali nisam voleo da treniram , pa me treneri nisu voleli, jer niko od njih nije mario za pametnjakoviće koji uvek nešto filozofiraju i drugačiji su od ostalih…

– Sećam se da me je sada pokojni Milenko Rus oterao iz ŽFK Banat, koji je svoje utakmice igrao na stadionu kraj bolnice, kraju u kojem sam odrastao, samo zato što nisam hteo da promenim obuću, tj. kopačke pred gostovanje, a on je insistirao na tome…Tvrdoglav on, ja još tvrdoglaviji, a zna se čija se slušala….I odleteh ja…

19239727_10211626495797093_572850113_n

– U najboljim godinama kada sam bio u igračkom zenitu i možda mogao da pronađem eksklzivniji i primamljiviji angažman, pozvao me komšija Vasa Rodean i ja sam otišao kod njega u Jankov Most… Igrao sam kao lud, ma Ronaldo mi nije bio ravan, davao sam golove, dva ranga sam praktično sam podigao ekipu, niko nije mogao da veruje…O meni se pričalo, ali treneri boljih ekipa su uvek bili surenjivi, kao a to je Njale, on ne voli da trenira, moramo da smo oprezni, može da bude štetan po ekipu…nama trebaju poslušnici u sistemu igre…I tako, baš zbog takvih „stručnjaka“ odoše moji snovi o karijeri fudbalskog majstora, za koju sam imao sve preduslove kao mali…

19244294_10211626643480785_1468504899_n

– Ali duša je ostala puna, jer sam sa zadovoljstvom igrao male utakmice, na malim terenima, za nižerazredne klubove, a srce veliko kao Titelski breg….I naravno ostaje uspomena na Prinčeve…Kasnije smo mi Mladi Prinčevi postali Prinčevi, ali neki novi mladi se nisu pojavili…Nažalost

usahlo je to pitko vreme u kojem se kult fudbala i fudbalskih mečeva poštovao, utakmice se gledale sa posebnim žarom, pijetetom prema fudbalskim legendama…Danas su samo zrnca od pešćane prašine, ma ni one dobre trave sa Proleterovog nema više….Tamo je sad obična livada…

19206199_10211626647640889_1769736471_n

Nakon fudbalske, počela je da se odvija tvoja karijera kafedžije „sa stilom“…neobičnijim, uvek drugačijim i vrlo specifičnim…???

– Ja sam još uvek fudbaler i sa loptom mogu sve…Ne mirim se sa tom tezom bivši fudbaler…Jer ako si jednom znao sa loptom, znaćeš uvek…Nema veze da li je napolju vetar, kiša ili sneg ili peče zveda sa neba…Da pimplam i driblam, mogu i u papučama…Ili kao Plava Čigra, čuveni vagabundo Miloš, bos…

– Neki klinci su se pojavili jednog dana i pitali me da o meni snime film…Njale Helter Skelter…I uradili su to…Onako, skroz neobično… Svidelo mi se, drugačije je, nije obično i uštogljeno…Dotakli su segmente u kojima sam ja baš ja, Njale…Crni Lala, Dragoljub, kapiten Prinčeva….

19357902_10211626568118901_821456240_n

– E sad kafane….Usmeravao sam u pravcu neke svoje ideje vodilje prostore u mom Zrenjaninu, kao što su kafe M, Patak, klub u tadašnjem Domu mladosti, Kino bašti, pa onda Crni panter u Tarašu, restoran Lovac, prostor na željezničkoj stanici i sada bife NJ. u naselju Mala Amerika…

– Ali ne teraj me molim te, da objašnjavam koncept kako funkcionišu…Ko nije bio, a zanima ga, neka svrati…Sve će mu biti jasno, skapiraće fazon, pa sad ako mu se dopadne ok, ako ne opet je sve u redu…Mnogi su tako iz Beograda, Novog sada, Liverpula, Ljubljane, svratili prvi put, ništa im pre toga nije bilo jasno naravno, ali su brzo skapirali foru i svidelo im se, na moje veliko zadovoljstvo – priča Kusturica banatske ravnice, Ejzenštajn iz fokusa urbane sociološke priče, Bitlsovac kada ga pitaš Bitlsi ili Stonsi???

Dragoljub Jonjev Njale, bez obzira na sve svoje osobenosti i različitosti u pogledu na život koji živi i svet koji ga okružuje, uzoran je suprug svojoj Nataši, otac Tamari i Nataši, Dušanu i Stevanu i deda unici Anđeli i unicima Mihajlu, Aleksi i Nikoli…

Živi svoju priču koja traje i trajaće… voli fudbal i voleće…
I reče mi tiho uz onaj prekor, drago mi je što smo se sreli…
Jer bio jednom jedan kapiten Prinčeva….

Sve fotografije sa FB stranice Dragoljub Jonjev

Pročitajte još

IMG_20191116_135129

KAD TI JE FUDBAL U KRVI….

Redovni na fudbalskim utakmicama Radničkog, Banata, Borca, godinama unazad, mada odavno u penziji, su Tomislav ...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>