20. 07. 2019.
Home / Intervju / Na sport iz okruženja grickalica
Foto: Nemanja Jovanović
Foto: Nemanja Jovanović

Na sport iz okruženja grickalica

Ministarstvo prosvete pokušava da pronađe model u kojem će se povećati obim fizičke aktivnosti učenika, pre svega kroz vančasovne aktivnosti. Obavljena je serija debata i uskoro očekujemo zvaničan predlog, a nadamo se da je ministarstvo odustalo od namere da smanji broj obaveznih časova fizičkog vaspitanja.

Šta očekivati od generacije koja ne diže ništa teže od kompjuterskog miša i kesice pomfrita? Bez obzira na razne akcije čiji je cilj povećanje svesti o značaju bavljenja fizičkom aktivnošću, brojke o porastu deformiteta koštano-zglobnog sistema i gojaznosti kod dece dobijaju zabrinjavajuće razmere.
Doktor Dušan Mitić, šef Odseka za rekreaciju na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu, u razgovoru za „Ekspres” kaže „da roditelji onog trenutka kad su pomislili da decu uključe na vežbanje, već su zakasnili” i govori o ulozi i zadacima ostalih učesnika u lancu fizičkog kulture mladih, pre svega škola, lokalnih samouprava i državnih institucija, navodeći zanimljive modalitete iz evropskih zemalja.

Profesore Mitiću, bili ste predsednik Komisije za unapređivanje nastave fizičkog vaspitanja u Nacionalnom prosvetnom savetu, učestvovali ste u izradi Strategije razvoja sporta u Republici Srbiji za period 2014-2018. Kako u Srbiji sad funkcioniše oblast školske fizičke kulture? Učenici imaju ukupno tri časa fizičkih aktivnosti: dva su fizičko vaspitanje, a treći je fizičko vaspitanje – izabrani sport.
– Fizičko vaspitanje je oblast u kojoj smo uspeli da sačuvamo tri organizovana časa vežbanja. Trenutno u strukturi imate dva časa fizičkog, plus treći čas, koji se zove izabrani sport. Tu bi možda moglo da bude nekih srećnijih rešenja, ali to mnogo zavisi i od podrške sportskih organizacija, koje bi možda mogle da otvore svoje kapije i svoje termine, te od podrške lokalne samouprave. Škola može da ponudi samo ono što ima na raspolaganju. Muka je jer ni jedni ni drugi nemaju dovoljno sredstava. Pre nekih četvrt veka je krenulo izdavanje fiskulturnih sala. Tada je bilo decidirano navedeno da taj novac ide za njihovo renoviranje i nabavku sportske opreme. A onda je u nekom trenutku raspada društva ili ekonomske nemoći to postao dinar koji dele svi koji su u školi. I to je otišlo na potpuno drugu stranu – deca iz škole ne mogu da koriste školsku salu jer su tamo neki koji su je zakupili. Koliko znam, Ministarstvo prosvete se bori da se stvar reguliše na drugačiji način. Dakle, tek po završenoj nastavi, a u nastavu spada i obaveza organizacije sekcija, školska sportska takmičenja, moguće je izdavati termine trećim licima.
Deca u Srbiji treća su u Evropi po učestalosti deformiteta stopala i kičme. Dramatični podaci govore da je broj gojazne dece od 2006. do 2013. godine u Srbiji porastao sa 8,5 na 13,7 procenata. Čega je sve to posledica?
– Načina života, kao i onoga što se dešava u okviru porodice. Sada ređe viđamo decu koja se igraju na ulici. To sada nije moderno, nije deci interesantno. Ne postoji nešto što se zove vršnjačka podrška fizičkoj aktivnosti. Pokušavamo kroz neke druge stvari i projekte da dođemo do takvog vida podrške. Vršnjaci odlučuju šta će se raditi, gde će se ići, manje je važno šta kažu roditelji i gde ih usmeravaju vaspitači. To je ono čega moramo da budemo svesni. Moraju da se neguju projekti koji će biti vršnjačka podrška bavljenju fizičkom aktivnošću. U okviru nečeg što je Zakon o sportu, kad se pogleda akcioni plan, jedna od mera jeste da učenici postanu reporteri sa sportskih dešavanja. Da se pokrenu literarna ili muzička takmičenja o temama koje su vezane za predstavljanje sporta i fizičke aktivnosti. To je način da se dobije njihova dodatna podrška i da se gradi pozitivan stav prema fizičkoj aktivnosti i vežbanju.
Evropska komisija za obrazovanje formirala je sa Evropskom asocijacijom profesora fizičkog vaspitanja u Budimpešti juna 2016. godine komisiju za povećanje broja časova fizičkog vaspitanja u Evropi. Primera radi, pet časova fizičkog vaspitanja uvedeno je u Mađarskoj i Sloveniji, a u Ruskoj Federaciji je vraćen broj časova fizičkog na tri. Šta je na tom planu urađeno kod nas?
– Ministarstvo prosvete pokušava da pronađe model u kojem će se povećati obim fizičke aktivnosti učenika, pre svega kroz vančasovne aktivnosti. Obavljena je serija debata i uskoro očekujemo zvaničan predlog, a nadamo se da je ministarstvo odustalo od namere da smanji broj obaveznih časova fizičkog vaspitanja. Kod nas je Zakon o sportu iz 1996. godine ukinuo društveni značaj sporta. To znači da lokalne samouprave nisu imale obavezu sufinansiranja ove delatnosti, nego je ostavljeno sve na „može i ne mora”. S druge strane, izašlo se iz doba samoupravnih interesnih zajednica kad se za sport odvajalo četiri odsto od ukupnog budžeta. To su bila ozbiljna sredstva. Kad se izgubi stabilnost u finansiranju, izgubi se i stabilnost u ukupnom funkcionisanju. Veći deo opština nije pristao na tu varijantu, ljudi su zadržali finansiranje sporta skoro u dve trećine opština.
Kao opštine koje su znale da nađu prava rešenja na tom planu pominju se Sombor, Pančevo i Vrbas.
– One su do danas sačuvale akciju „Zdrav i sposoban” iz sedamdesetih godina prošlog veka, gde sva deca drugog razreda osnovne škole nauče da plivaju. A to je jako važno kao veština i kao jedna zdrava životna navika. Na taj način se pravi realna osnova i za druženje i za dalje bavljenje sportskim plivanjem.
Da li je jedan od primarnih ciljeva časa slobodnih aktivnosti taj da kao model bude sekcija po detetu?
– Jeste, sad imamo sekciju po profesoru. Profesor ima obavezu da uradi jedan čas sekcije nedeljno u okviru svog fonda časova. Ako se ide prema tome da se poveća broj časova, ostaje pitanje ko to finansira? Jasno je navedeno Ministarstvo omladine i sporta, lokalne samouprave i posebno formirani fondovi. Ostavljena je zakonska mogućnost da se formiraju fondovi na nivou lokalne samouprave, kao i na nivou države, koji će ići prema tome da postoji sekcija po detetu. Za srednjoškolce i studente predviđena je mogućnost izdavanja posebnih vaučera za vežbanje.
Nešto slično je urađeno u Slovačkoj?
– I to je ušlo u našu strategiju razvoja sporta kod dece, posebno kod srednjoškolaca i studenata. Ide se ka modelu da oni biraju aktivnost: kod svog profesora fizičkog vaspitanja, fitnes trenera ili kod trenera u sportskom klubu. On kada dođe s vaučerom – u vrednosti od 1.200 ili 1.500 dinara – tokom meseca dobija dva puta nedeljno vežbanja. Ideja je da učenik ili student može da bira, a da onaj ko će raditi s njim bude nagrađen.

U školskim sportskim društvima se verovatno dobija ili gubi centralna bitka kad su u pitanju deca

Kako objašnjavate podatak da je na takmičenju školskih ekipa u malom fudbalu u Beogradu ne tako davno nastupilo svega 11 ekipa?
– Bila je to kap koja je prelila čašu! Posle toga gradska uprava nije želela da ima tako lošu situaciju. Napravljeno je privremeno rešenje koje predviđa Zakon o sportu kada nešto ne funkcioniše. Ne finansira se više Savez za školski sport Beograda, nego je posao privremeno poveren Sportskom savezu Beograda, koji je uspeo da vrati veći deo takmičenja. Glavni grad još uvek ima različit model takmičenja u odnosu na druge gradove u Srbiji.

Autor: Branislav Parović
Autor: Branislav Parović

Na šta treba staviti akcenat u predškolskom i mlađem školskom uzrastu? Tada se formira baza za razvoj svih ostalih aktivnosti?
– Fokus je na opštem motoričkom razvoju. Razvoj opšte motorike je nešto što provocira razvoj sinapsi, a na razvojima sinapsi se sve zasniva. Kad razvijete hardver, vi posle toga možete staviti različit softver jer iza dobro razvijene motorike postoji osnova za razvoj opšte inteligencije. Pokazalo se u dugoročnom praćenju da su naša deca koja su išla na ranu sportsku specijalizaciju uspešnija nego njihovi vršnjaci iz drugih zemalja na uzrastu od osam, 10, 12, 14 godina. Ali kad dođemo do uzrasta 18 i 20 godina, nema te dominantnosti. Kroz taj specifični razvoj, vi ste postali bolji u tom sportu u tom trenutku, ali kad treba da ostvarujete ozbiljnije rezultate, vi u stvari nemate ozbiljan temelj. A ozbiljan temelj podrazumeva razvoj opšte motorike. Za vrhunski rezultat je potrebna kvalitetna ličnost, a kvalitet se zasniva na razvoju motorike, na opštem obrazovanju i na vaspitanju, jer jedino kompletno razvijena ličnost može da ostvari vrhunski sportski rezultat.
Deca do 12 godina, po školskom programu, u većini evropskih zemalja moraju da nauče da plivaju.
– Plivanje je fina složena motorika koja se zasniva na tehnici kretanja i disanja, gde su uključene sve mišićne grupe, rasterećen je koštano-zglobni sistem jer deluje i sila potiska. Investicija u plivanje čuva sve druge investicije! Ako, recimo, padnete s broda, neće vam pomoći nijedan fakultet ako ne znate da plivate.
Kada bi deca trebalo da krenu na bazen?
– Drugi razred osnovne škole je period kada to deca mogu da nauče za 12 do 15 termina, da savladaju osnove održavanja i plivanja, a dalje od investicije društva i roditelja zavisi koliko će se to pretvoriti u sportsko plivanje i koliko će jedna takva navika trajati.
Šta se dešava sa školskim sportskim društvima?
– Zakonodavac je u strategiji sporta ostavio mogućnost njihove revitalizacije. Školsko sportsko društvo funkcioniše kao organizacija koja nema punu samostalnost. U finansijskom smislu, ono bi trebalo da ide preko školskog računa, a da se realizacijom događaja bavi škola uz pomoć ljudi iz sportskih klubova. Tu se verovatno dobija ili gubi centralna bitka kad su u pitanju deca! Najvažnija takmičenja jesu ta koja se dešavaju na nivou razreda i škole, jer nas kasnije predstavljaju oni koji su već u sportu. Konkretno, 85 odsto dece koja predstavljaju školu na regionalnom takmičenju su već u klubu i samo oblače školski dres. I to je ono što predstavlja problem. Zakonodavac iz oblasti prosvete je svestan toga jer imate član koji definiše obavezu škole da dva puta godišnje – u prolećnom i jesenjem ciklusu – organizuje Nedelju školskog sporta. To je školski projekat koji se organizuje zajedno sa opštinom i sportskim organizacijama u cilju promovisanja svih mogućih modaliteta sporta. Za tih nedelju dana, nastava se odvija normalno, ali se sedmica proglašava za Nedelju sporta, što znači da će biti promotivnih takmičenja, možda između roditelja i dece, nastavnika i dece ili će biti promocija sportova i slično.
Napravljen je bukvar fizičkog vaspitanja, odnosno udžbenik da svaki roditelj zna šta dete treba da nauči kad da pravi kolut ili zvezdu.
– Bukvar za prvi, drugi, treći i četvrti razred je upravo išao na stranu da program postane vidljiviji deci, roditeljima i učiteljima. Prosto da se zna šta je to što treba da se uradi. Ono što bi najzad trebalo da reši situaciju jesu ishodi koji treba da postoje posle četvrtog i posle osmog razreda. Praktično, kroz te ishode treba da se vidi šta je dete naučilo kroz proces: ponašanje, kretanje, vežbanje i slično.
U Strategiji razvoja sporta u Republici Srbiji za period 2014-2018. izdvojena su četiri zadatka. Omasovljenje sportskog pokreta je na čelu te liste.
Strategija je postavila prioritete:
– povećanje obuhvata građana koji imaju redovnu fizičku aktivnost
– povećanje broja i aktivnosti sadržaja predškolskog i školskog uzrasta
– poboljšanje sportske infrastrukture i
– održavanje ili eventualno poboljšanje dostignutog sportskog rezultata.
Kad je u pitanju lokalna samouprava i kvalitetni sport, sve ostale stvari su otišle u drugi plan u odnosu na povećanje broja ljudi koji vežbaju. To je preuzeti model iz Evrope. U Briselu, u junu 2010. godine, prisustvovao sam raspravi s poslanicima Evropskog parlamenta o važnosti redovne fizičke aktivnosti i sporta. Iz toga je pola godine kasnije Evropska komisija donela odluku da se novih sto miliona Evropljana do 2020. pokrene na redovnu fizičku aktivnost. Za taj projekat je primarno izdvojeno 235 miliona evra. Sad se u to uključuju dodatni fondovi koji idu iz projekta „Erazmus plus”, gde je u fokusu omasovljenje rekreativnog i školskog sporta. Zakon o sportu, takođe, u prvi plan postavlja obavezu lokalnih samouprava da primarno finansiraju prva tri prioriteta, ali još uvek u realnosti imamo dominantno finansiranje takmičarskih ambicija sportskih klubova iza kojih stoje tradicionalne sportske vrednosti i moćni članovi klupskih uprava.

Pobeda je važna, ali su i pobeda i poraz opterećenje koje prevazilazi sposobnost i kapacitet dece predškolskog i mlađeg školskog uzrasta. Mnogi su odustali od sporta u periodu odrastanja. Sport ih je potrošio na psihološkom i mentalnom planu

A kakva su iskustva u Evropi?
– Van bilo kog sistema, na našem kontinentu vežba 60 odsto ljudi. Dakle, nisu članovi nikakvih klubova, nego su to shvatili kao deo kulture življenja.
Kada bi trebalo dete uvesti u sport?
– Roditelji onog trenutka kad pomisle da decu uključe na vežbanje, već su zakasnili! S decom treba vežbati od rođenja. Razvojna savetovališta za bebe već imaju razrađene modele i primere aktivnosti i vežbi koje treba da se rade za pavilan rast i razvoj. Mi to naprosto guramo u stranu, mislimo da za to uvek ima vremena. Potrebno je da stvaramo ambijent koji ih podstiče na aktivnost i da stvaramo ambijent u kojem mogu da trče, skaču, igraju se. Treba da ih podstičemo da se provlače, penju, eksperimentišu, istražuju… jer tako podstičemo razvoj opšte motorike i razvoj mentalnih kapaciteta.
Učenici od prvog do četvrtog razreda u osnovnim školama u Srbiji, zajedno sa svojim učiteljima, treba svakog dana da vežbaju po 15 minuta, što je predviđeno protokolom o realizaciji programa „Pokrenimo našu decu”, potpisanim polovinom februara. Šta to zapravo znači?
– To je nešto što prevazilazi nastavnu obavezu koja proizilazi iz nastavnog plana i programa po kojem učitelji treba da realizuju tri časa fizičkog vaspitanja. Sada, 15 minuta vežbanja u učionici, školskom dvorištu ili gde se već steknu uslovi jeste nešto što je dodato u program, i zato se i radila dodatna edukacija učitelja, gde se uključilo Srpsko društvo pedagoga fizičkog vaspitanja. Svi smo tu na dobitku, jer je to ono što se zove stvaranje ambijenta i stvaranje navike. Da kod dece negujemo vežbanje kao zdravstveno-higijensku naviku, kao što je jutarnje umivanje ili pranje zuba. Nije to ništa posebno novo. Profesor Živanović je radio doktorski i magistarski rad, a ja sam tada, kao student, bio uključen u proces realizacije u Osnovnoj školi „Filip Kljajić” na Banovom brdu, koja se i sada pominje kao eksperimentalna za program vežbanja aktivnog odmora. Po toj zamisli trebalo bi da postoje dva velika odmora. Jedan koji je predviđen za hranu i jedan koji je namenjen za vežbanje. Išao sam krajem 70-ih godina kao student na praksu u tu školu i dokazalo se da se kroz aktivnosti ne samo odlaže umor nego i diže nivo efikasnosti. Znači, smanjuje se greška, povećava se koncentracija, što olakšava proces učenje.
Kakvi su uslovi za ostvarenje tih planova?
– Iako to nije direktno iskazano u strategiji obrazovanja, koja je urađena još pre četiri godine, zapisano je da sva deca u školu idu samo u jednoj smeni. Deca i profesori će od 8 do 16 časova biti zajedno u školi te će kroz časove fizičkog vaspitanja i kroz organizovane slobodne aktivnosti praktično imati svakodnevnu fizičku aktivnost. Ako budemo uspeli u zamisli da deca imaju tri časa fizičkog, plus dva časa sekcije, to će biti ono što i preporučuje savremena nauka, od 120 do 150 minuta organizovanog vežbanja. Pod ovim pojmom organizovanog misli se, pre svega, na sistem prosvete.
Koliko ambijent utiče na stvaranje navika kod dece?
– Dete se često bavi sportom iz okruženja grickalica. Roditelj ga automobilom doveze na sport, sat vremena dete provede tamo, i onda ga na kraju roditelj vrati automobilom kući. Koliko god da se ono trudi, ne može da dostigne nivo fizičke sposobnosti dece koja su, samo pre jedne generacije, bila ukupno dnevno mnogo fizički aktivnija pa su u skromnijem sportskom okruženju mogla da postignu bolji razvoj.
Slobodne aktivnosti imaju veliku ulogu u formiranju dece. Šta bi sve trebalo one da obuhvataju?
– Recimo, sekciju po detetu, kursne oblike nastave, učenje vožnje bicikla, rolera, plivanje, veslanje… Zapravo, zavisi od onoga čime škola i lokalna samouprava raspolažu. Spadaju tu i vaučeri za vežbanje, Nedelja školskog sporta, pa i letovanje i zimovanje. Imamo i model koji smo još pre dvadesetak godina postavili kao teorijski i nekoliko puta dokazali njegovu efikasnost. To je model SPRET (sportsko-rekreativnih takmičenja), koji se zasniva na javnoj evidenciji učestvovanja. Pobedi onaj ko ima najviše učesnika. Deca pronalaze sjajne modalitete. U Kikindi je, recimo, celo odeljenje učenika otišlo ujutru, u pola sedam, na pecanje. Već sutradan je njihov razredni starešina išao s njima jer je hteo da poveća nivo bezbednosti pored vode, a s druge strane, dobio je mogućnost da sa svojim učenicima priča i obavi čas razrednog starešinstva mnogo kvalitetnije nego inače.
Koliko su deca žrtve visokih ambicija roditelja, koji često kroz sport predviđaju drastičnu promenu materijalnog i društvenog statusa?
– Pobeda je važna, ali su i pobeda i poraz opterećenje koje prevazilazi sposobnost i kapacitet dece predškolskog i mlađeg školskog uzrasta. Mnogi su odustali od sporta u periodu odrastanja. Sport ih je potrošio na psihološkom i mentalnom planu. Iz razgovora sa studentima shvatam koliko je prisutno ligamentoplastike, što je posledica previše sporta u mlađem uzrastu. Oni su bili potrošna roba! Sport se zasniva na želji nekoga da uspe. Trener je u stanju da podstiče roditelja jer mu je dete talentovano, da to treba ozbiljnije finansijski da podrži, a s druge strane, roditelj često nije u stanju da napravi razumnu meru pa dete sam podstiče ili insistira na pobedi po svaku cenu.

Autor: Branislav Parović

izvor:

izvor:

https://www.ekspres.net/sport/profesor-dusan-mitic-na-sport-iz-okruzenja-grickalica

Pročitajte još

santa-cruz-warriors

KAKO SAM GA OSETIO….

Momak o kojem je portal Sportinfo pisao 2017. godine, kada je još bio igrač srpskoligaša ...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>