Mirko Milićević legendarni košarkaški šarmer ponosan na seniorski debi osamnaestogodišnjeg sina Jesukana u Turskoj, uživa ovih dana u Ankari.
– Bole me sve nepravde sveta, šta ću kad sam takav, brzo planem i udario sam Italijana Rikarda Espozita, u finalu prvenstva sveta za veterane u Novom Sadu, pa su me sudije isključile…Prošle godine, u Orlandu u Americi, igrajući za reprezentaciju Srbije prebio sam trojcu Litvanaca u četvrtfinalu i opet bio isključen – započinje priču Mirko Milićević, jedan od sportskih idola koji hoda ovim prostorima i uvek je svim srcem spreman da se bori za Srbiju.
– Pokušavam da ubedim Gorana Grbovića i Radisava Čurčića, da se priključe reprezentaciji za koju nastupaju Zoran Sretenović, Slađan Stojković, Miško Marić, Nebojša Zorkić…Sledeće godine je prvenstvo sveta u Italiji i moramo biti kompletni za to važno takmičenje – nastavlja Mirko, otkrivajući da priprema otvaranje košarkaške Akademije u Beogradu, koja će biti specijalizovana za visoke igrače, tj. centre.
Rođen u Novom Sadu 2. avgusta 1965. godine, detinjstvo je proveo u maloj, ali kako sam uvek naglašava, izuzetno lepoj Gajdobri, naseljenoj uglavnom Hercegovcima iz Bileće.
– Moj otac je poreklom iz Zvijerinja, kod Bileće i mada mnogi iz našeg plemena nose prezime Zvijer, mi smo eto Milićevići…A mnogo smo veliko pleme i svake godine, neizbežni su susreti, ili u Zvijerinju ili u Gajdobri – naglašava Mirko, koji je ovih dana u Ankari, gde je njegov osamnaestogodišnji sin Jesukan Onar, potpisao prvi profesionalni ugovor i debitovao za ekipu Ankare, koja se takmiči u Prvoj ligi Turske.
– Jesukan je visok 208 cm, odlično barata loptom i sposoban je da igra na pozicijama 3,4 i 5, a u odbrani čuva čak i protivničke plejmejkere. Mladi je reprezentativac Turske i nadam se, da će, ukoliko nastavi da radi sa trenutnim žarom i željom, daleko dogurati ubeđen je ponosni otac koji je, nakon Crvene zvezde i Cibone, ostvario je sjajnu internacionalnu karijeru, nastupajući za klubove u Španiji,Izraelu, Italiji, Turskoj, Bugarskoj i Grčkoj.
Mirko Milićević, srednju školu završio je u Zagrebu, a diplomirao turizmologiju u Grčkoj, 1990. godine.Govori devet jezika, osim srpskog, engleski, španski, portugalski, italijanski, grčki, bugarski, ruski i turski, sve osim nemačkog i francuskog, kako voli da naglasi.Prokrstario je Evropom, uzduž i popreko, iz dva braka ima dvoje dece, pomenutog Jesukana i osam godina mlađu ćerkicu Mariju, koja je u desetoj godini visoka 172 cm, trenira odbojku i odlično igra tenis. Mada zvanično nastanjen u Atini, Mirko je vrlo često u Gajdobri, Beogradu, Ankari, sve zbog svojih privatnih, ali i poslovnih, menadžerskih obaveza…
– Moja deca su mi sve na svetu i zaista puno vremena posvećujem njima i svaki slobodan trenutak provodim uz njih, maksimalno posvećen njihovom pravilnom razvoju i napredovanju u sportu…Kada su deca u pitanju i brojne poslovne obaveze obično stavljam u drugi plan, jer oni su mi najbitniji – iskren je Mirko.
POČEO KAO GOLMAN • Kao klinac u Gajdobri, počeo sam da se najpre bavim fudbalom.Bio sam golman, a obzirom da sam se uvek izdvajao od svojih vršnjaka, zbog visine, stavili su me da branim, zbog dugačkih ruku i velikih šaka.Pričali su mi neki da sam veoma talentovan i da treba da nastavim da treniram i meni se zaista sve to sviđalo, ali sam onda iznenada zapao u problem.Noga mi je naglo porasla i nikako nisam mogao da pronađem kopačke broj 51! To je bio razlog što sam sa fudbala prešao na rukomet.Rasturao sam sve protivnike, na utakmicama davao po 15 golova u proseku i sigurno bih dogurao do repreprezentacije, da sam nastavio.Ali rukomet je mnogo grub sport, a ja više volim da batinam, nego da me batinaju, kao što mi se dešavalo na rukometu…..
SA 14 PREŠAO NA KOŠARKU I IGRAO DO 40-te • Da je košarka definitivno moj sport, shvatio sam veoma brzo i tu više dileme nije bilo.Ubrzo su me zapazili ljudi iz Zvezde, Ranko Žeravica je imao svoje “skaute” po Vojvodini i tako je sve krenulo…i trajalo sve do pre deset godina, tačnije moje četrdesete, kada sam patike okačio o klin, mada, eto i dalje sam aktivan, kao veteran…
ZAKUCAVAM KAO KLINAC • Sa svojih 210 cm i 130 kilograma i dan danas bez problema zakucavam, baš kao nekada. Moj sin, Jesukan, nije verovao…Rekao mi je “hajde tata da vidim ja to…” Otilšli smo u dvoranu, nisam se nešto specijalno ni zagrevao i istezao, dohvatio sam loptu i “zakucao” bez problema.U tom trenu, osetio sam opet nešto, proradio je negde u meni taj igrački nerv, a to te, kažu stariji košarkaši, od kojih sam i ja učio, drži ceo život. I sin se vinuo, zakucao je i on, zaista lepo i atraktivno i ja sam uživao….Ja sada nastupam za veterane Srbije, rekreativno igram tenis, šetam kućnog ljubimca i pecam….
ZBOG SUPRUGE NASTAVIO KARIJERU • Prvi put sam prestao aktivno da igram sa 38 godina, ali zbog svoje sadašnje supruge, Radošete Teneve, koja je od mene mlađa punih 16 godina i igrala je odbojku za atinski Olimpijakos, sa nepunih 40 rešio sam da se vratim u Prvu ligu Turske.Ona me naime, pre toga nikada nije gledala kako igram, a na jednoj utakmici moje bivše ekipe, Turk Telekoma, ona mi reče: “Bože Mirko, svi pričaju da si bio sjajan košarkaš, a ja te nikada nisam videla.Njena želja, moja zapovest, rekoh joj, kad već toliko želiš da me vidiš, sad ću ti ispuniti želju.I videla je kako sa 40 godina “razbijam” ekipe sa godišnjim budžetom od 20 miliona evra, I tri nedelje zaredom sam bio proglašavan za MVP igrača turske lige! Ja tu godinu nisam uzimao pare, igrao sam potpuno besplatno, jer mi je trener ekipe bio prijatelj. Ali jedne devize sam se uvek pridržavao i kada sam igrao za velike pare a i kad sam igrao besplatno, uvek sam igrao istim žarom i željom da pobedim i budem najbolji.
DRAŽEN I JA “RAZBUCALI” KRALJEVSKI REAL • Uh kakav je to košarkaški bog i genije bio!!! Pokojni Dražen Petrović, igrač kakav se rađa jednom u stotinu godinina…Bili su i Moka, Mirza, Kića, Praja, kasnije Divac, Paspalj, Kukoč, Rađa, Bodiroga i još mnogi, ali jedan je bio Dražen.Mada je moj veliki uzor bio Kindže, alijas Mirza Delibašić, nažalost takođe pokojni, Draženu sam uvek skidao kapu i sada sam srećan što sam imao tu čast da budem saigrač sa njim i puno caka “kupim” od njega.Jednom tako, pred utakmicu sa Realom u Evroligi, ili tadašnjoj Ligi šampiona, kaže mi Dražen, aj u opkladu ko će da da više koševa slavnom “kraljevskom” timu u dve utakmice u Madridu i Zagrebu.I na kraju pobedi me on, “stavio” im je ukupno 52 poena, ali sam i ja u dva susreta zabeležio 47 poena.Izgubio jesam, ali sam baš nekako bio ponosan, ej bre, ubaciti Realu 47 poena u dve utakmice…Svi su se pitali, šta je ovom Milićeviću, igra “kao lud”….
PARE ME NIKADA NISU ZANIMALE • Prokrstario sam Evropom uzduž i popreko, zaustavljao dah gde god se pojavio, a igrajuci u Crvenoj zvezdi, Ciboni, Hapoelu, španskom Valjadolidu, Napoliju, Apolonu, grčkom PAOK-u i AEK, te Turk Telekomu, Karšijaki, Bujuk koledžu i Goztepeu u Turskoj, zaradio sam milione dolara, ali i trošio netremice, uživajući u životu i svim njegovim čarima. Novac mi nikada nije značio ništa, eto tek toliko da mogu da uživam i stvorim sebi lep i lagodan život I zbog toga sam danas veoma srećan čovek. Eto zanimljive sekvence, da sam svoju prvu suprugu,Turkinju, Gulbin, što u prevodu znači “hiljadu ruža”, upoznao slučajno, u kazinu, u Ankari. Sa njom imam sina Jesukana Onara “vruća krv”, on je moja kopija i moje veliko blago, a sa nepunih pet godina, onako visok i tršav, za glavu iznad svih, bio je glavni badža u sokaku u Ankari…Danas je sa 18 godina, postao profesionalni košarkaš, reprezentativac Turske i sjajan je momak, obrazovan i svira violinu.
UVEK BIO “VELIKI” GOSPODIN – Trudio sam se uvek da na terenu dam sve od sebe i poslednju kap znoja pretvorim u pobedu i uspeh, a to su saigrači znali da cene i poštuju.Neki su me smatrali za čudaka, kad se iznerviram, znao sam da posle treninga, novu majcu i šorts da ubacim u kantu za smeće.Neki igrači su tu opremu kasnije vadili, kod kuće je oprali i sutradan dolazili u njoj na trening…Bilo mi je pomalo čudno, otkud sad ovog u mojoj opremi na treningu, ali nisam puno mario za to… .Koliko sam bio “ u transu” i zanesen poslom, tj. treningom, nisam ni znao šta sam uradio. Sa devizom “jednom gospodin, uvek gospodin” to sam prihvatao tako, a dešavalo se bogami….Koliki sam fanatik bio za košarku, govori i podatak da sam jednom patikom gađao televizor, kad me isprovocirala sudijska nepravda na jednoj utakmici koju sam povređen posmatrao kod kuće, a učinjena je baš mojoj ekipi….Stradao je televizor, ni kriv ni dužan…
U BEOGRADU “USTAŠA” U ZAGREBU “ČETNIK” – Ma to su bila takva, smutna i opasna vremena, nisam se ja baš puno obazirao na povike sa tribina.Pa nikada ne bih ni postao igrač da me je naročito pogađalo to što mi dok sam sa Cibonom nastupao u Beogradu viču “ustašo”, ili dok su me u Zagrebu i celoj Hrvatskoj, prozivali što sam Srbin iz Hercegovine.Govorio sam svojim koševima, potezima na terenu i trudio se da što manje bure izazovem.Ja sam bre ljudi, košarkaš, sportsmen i zaljubljenik u ovu igru, a to što me volite ili ne, to je samo vaš problem….
IZGUBIO SE MAČAK TOBI • Dok sam igro u AEK-u , jednog dana izgubi mi se omiljeni mačak, po imenu Tobi, a išao je samnom punih 10 godina, gde ja, tu i on. Samnom u ekipi igrao je tada Roland Blackman, legenda Dalas Maveriksa, koji je takođe obožavao mog mačka.Kada je iznenada nestao, obojca smo ga uporno tražili, ali bez uspeha.Tobi je inače, bio veoma specifičan, nešto poput Garfilda, prava maza i ljubimac, a imao je preko 12 kilograma.Treći dan tek pronašli smo ga Blekmen i ja, na drvetu u dvorištu obližnjeg američkog koledža. Ko zna od čega se Tobi uplašio i pobegao na vrh tog drveta, a uzaludne su bile sve naše molbe i povici da se ne plaši i da siđe. Nije hteo…Uveče smoi napravili plan kod mene u stanu, Blekmen koji ga je obožavao, sam se prihvatio realizacije ideje da se preko visokog zida, popne skoro do vrha tog drveta i skine sa njega preplašenog Tobija.Zid je bio visok oko 4 metra, “Crni čovek” se popeo i posekao ruku na nekom staklu koje je bilo na vrhu zida, pa je počeo da jauče i kuka, kako sad neće moći da igra, a imali smo par važnih utakmica.Međutim, nije odustao, skinuo je mačka i otrčao kod lekara da mu očisti ranu i zašije ruku, a par dana kasnije, kao pravi profesionalac nastupio je za ekipu i bio među najboljima, bez obzira na sve prethodne muke.Čovek me je tada kupio za ceo život i moj je veliki prijatelj….
MENADŽER • Bavim se menadžerstvom, pratim i u poslu pokrivam sve sportove, pored košarke i fudbal, odbojku, rukomet….Nisam opterećen važnošću posla, ali kada radim, radim studiozno, ozbiljno i profesionalno…Dostigao sam taj stupanj, da kada mni se ne radi, ne moram po svaku cenu, tada odem u ribolov, prošetam svog psa Glifadom, ili odem “na kaficu” sa prijateljima, kada sam u Gajdobri… – uz osmeh ističe Mirko Milićević.
SportInfo Sportstki portal
