KAD NEŠTO ŽELIŠ SRCEM, ISKRENO, NEMA TOGA ŠTO NE MOŽE DA SE OSTVARI….

Gordana Grubin, slavna srpska košarkašica, koja je igrala i u  ženskoj NBA ligi, proputovala svet, izvojevala velike životne bitke i sada sa porodicom uživa u Srpskoj Crnji

Životna priča Gordane Grubin Vesković, poznate srpske košarkašice i jedne od retkih koja je igrala u najjačoj ženskoj košarkaškoj ligi na svetu, prepuna je turbulentnih događaja, koji je nisu slomili, već nasuprot očvrsnuli…

Počela je  ispod koševa u seoskoj osnovnoj školi, igrala za mnoge poznate evropske klubove, obišla svetske arene, izvojevala velike pobede i nakon Amerike, pa najveće životne pobede, vratila se u rodno selo, Srpsku Crnju, gde danas uživa sa suprog I ćerkicama.

• Kad nešto želiš srcem, iskreno, nema toga šta ne može da se ostvari. Zahvaljujući volji i upornosti postižu se vrhunski rezultati, a pobeđuje se i ono što izgleda nepobedivo – započinje priču Gordana Grubin Vesković, dama sa dramatičnom životnom pričom, koja je mladost posvetila sportu, postigla vrhunske rezultate u košarci.

• Moja sportska karijera počela je onoga dana kada sam, vođena zanimljivom, tipično dečijom intuicijom, umesto lutke koja je predodređena za devojčice, uzela loptu. Dok su moje vršnjakinje igrale lastiš i školice, ja sam sa dečacima igrala fudbal. Imala sam dobre fizičke predispozicije i veliku ljubav prema sportu. Brzo sam učila gimnastičke elemente, atletiku, otac me je već u nižim razredima osnovne škole naučio da igram stoni tenis, pucam iz vazdušne puške, vozim auto i motor. Vreme sam provodila na terenima osnovne škole. Ni u višim razredima , kada se devojčice već šminkaju i vode brigu o garderobi, ja nisam odustajala od lopte. Sa dečacima sam šutirala trojke na košarkaškom terenu i igrala basket. Pored sporta, motora i Brus Lija, volela sam i matematiku. Ona mi je bila kao košarka. Igra u kojoj moram precizno da pogodim, pronađem nepoznato – priseća se svog bezbrižnog detinjstva u Srpskoj Crnji, Gordana.

Njenu sposobnost da igra košarku počeli su da primećuju stručnjaci i da je zovu u različite klubove. Posle završenog osmog razreda, napravila je dva ispravna i odlučujuća koraka.Upisala je matematičku gimnaziju u Zrenjninu i počela da trenira u lokalnom Proleteru.

• Bila sam zadovoljna, pogađala trojke išla samo na levi ulaz i na, tada za mene, daleka putovanja u Vršac , Vrbas, Novi Sad…. Ni osamnaesta godina nije promenila moju ljubav prema košarci .Sa završenom matematičkom gimnazijom i Vukovom diplomom, mogla sam da biram šta ću studirati, a izbor je “pao”  na Fakultet fizicke kulture u Novom Sadu. Pored odličnih ocena morala sam da polažem i ispit fizičkih sposobnosti i bila ponosna na sebe kada sam ugledala svoje ime na prvom mestu, sa 10 bodova više od najboljeg muškarca. Uz fakultet, igrala sam  košarku za Vojvodinu, bila potpuno opsednuta igrom i prepunim tribinama SPENSA, pa nisam ni primetila da se moja domovina početkom devedesetih raspada i da je građanski rat neizbežan – nastavlja Gordana, uz napomenu da kada je postala svesna da je rat neminovnost, prihvatila je ponudu iz Grčke.

• Bilo mi je lepo u Grčkoj, ali nakon dve godine uhatila me je nostalgija i vratila sam se u zemlju, gde su bile svakodnevne redukcije struje, sveopšta kriza, a u izlozima samo šamponi i kisele vode…1995. godine usledio je odlazak  u vršački  Hemofarm, odlično organizovan klub i upoznavanje sa novim trenerom, sistemom igre I privikavanje na novu sredinu. Odlični trener, džentlmen i gospodin, pronašao mi je novo mesto u timu i od beka šutera,  postala sam plejmejker, organizator igre . Pomogao mi je da usavršim košarkašku tehniku, da donosim odluke u kratkom vremenu. Govorio mi je da za sve ima pogodno vreme, da se sve dešava u vremenu i kada dođe moje pravo vreme da moram biti spremna da ga iskoristim jer je to jedino vreme koje ću imati da pokažem šta znam, šta mogu , šta sam naučila –  seća se Gordana tih , ali i nekih poetičnih detalja…

• Govorio je ijekavski, kroz njega su tekli muzika Indexa ,Zdravka Čolića, humor sarajevskih nadrealista, likovi iz Kusturičinih filmova .Zavolela sam Sarajevo iako sam iz Banata, neodoljivi šarm i to su bili sasvim dovoljni razlozi da trener Miodrag Vesković, postane njen životni izbor, čovek sa kojim će stupiti u brak I zasnovati porodicu

• Pozvana sam  u reprezentaciju, 1999. godine  igrala sam  u Madjarskoj, u Pečuju, gde je gostovala američka ženska reprezentacija pa mi je posle utakmice koju sam odigrala zaista dobro, prišao trener američke reprezentacije i pozvao me u američki tim „LA Sparkse”, jedan od najboljih na svetu.

• To leto provela sam kao u snu. Posle par treninga i utakmica postala sam starter u timu Sparksa. Igrala sa Lizom Lesli najboljim svetskim centrom u to vreme, nastupala u dvoranama u kojima je bilo 15 hiljada gledalaca, čitala svoje ime na transparentima u publici, gledala sebe na sličicama koje je publika donosila da potpišem ili slala poštom sa povratnom adresom – ističe Gordana, napominjući da je nakon Amerike, igrala i u Italiji, koja je u to vreme imala najjaču i najkvalitetniju žensku ligu, u kojoj su  igrale najbolje američke košarkašice.

Gordana Grubin Vesković je branila boje ekipe Parme,  koja je sa njom prvi put osvojila italijansko prevenstvo, kup Evrope. Dobila je priznanje za najbolju strankinju u prvenstvu. Igrala je kasnije i u Poljskoj, pa ponovo u Italiji i Americi…

• Po povratku iz Moskve rodila se Ena. Nakon godinu i po dana, kada je Ena porasla i ojačala, imala sam osećaj da mogu da se vratim košarci. A onda su usledile manje zdravstvene tegobe… Obavila sam lekarske preglede I usledio je veliki šok. Lekari su mi saopštili da je vreme  da prestanem da mislim o košarci i da treba da se borim za život. Uvek sam osećala strah kada sam slušala o onkologiji, raku… do tada. Gledala sam sebe u ogledalu i nisam izgledala bolesno. Šta se to dešava u mom telu, gde je greška ,teško je bilo odgonetnuti.Od osećanja samo strah, strah od svakog novog nalaza, razgovora sa doktorom. Kad su počeli dani lečenja, Miodrag je prestao da radi kao trener, bio je više nego ljudski I čovečno, non-stop pored mene, čuvao je našu Enu, nabavljao specijalnu hranu I pripremao mi posebna jela. Često mi je ponavljao onu pomalo I komplikovanu rečenicu o tome kada dođu vremena… uz napomenu da  je  tada bilo vreme lečenja, a da posle toga sigurno dolazi vreme ozdravljenja.Sve ima svoje vreme, ponovio je kao nekad i ja sam mu povreovala jer se pokazalo da je i ranije bio u pravu. Strah je prestajao, ja sam čitala knjige o zdravlju. Trudila se da se zdravo hranim, radila vežbe i postepeno se dizala, hodala, trčala .Prvo desetak metara, pa stotinjak, a onda kilometre i kilometre, sate i sate. Pozitivno gledala na život i sve ga više volela. Verovala sam u vreme ozdravljenja i ono je došlo, uz blagi osmeh, na kraju svoje priče, ističe Gordana i dodaje da je sada najčešće sa porodicom, koja se u međuvremenu uvećala za još jednog člana, simpatičnu devojčicu Teu, u Srpskoj Crnji.

Miodrag i ja se pomalo bavimo organskom hranom, tj. njenom proizvodnjom, obzirom da sam tokom bolesti toliko stručnih knjiga, časopisa pročitala I prostudirala… Miodrag s Enom igra Basket, a ja uživam d na travnjaku ispred seoske porodične kuće igram sa malom Teom i našim kućnim ljubimcem, ženkom vučjaka Azrom… Pravo porodično uživanje, sve je mirno i tiho…. Valjda je to došlo vreme spokojstva i sreće