29. 11. 2021.
Home / Intervju / DISKRETNI ŠARM ŠAMPIONA I VIRTUOZA POD OBRUČIMA
katengtor

DISKRETNI ŠARM ŠAMPIONA I VIRTUOZA POD OBRUČIMA

Sedamdeset godina košarke u Zrenjaninu i šezdeset od osvajanja istorijske, prve i jedine titule prvaka SFRJ

Mada dobrano u devetoj deceniji života, oni su razigrani, veseli i nasmejani, sa bujicom finih emocija iz vremena koja su davno iza svih nas… Mada više nisu petorka, nego samo trojka, još uvek su dostojni podviga koji su načinili te sada već jako daleke 1956. godine, kada su sa trona zbacili moćnu i jaku Crvenu zvezdu i kao košarkaši Proletera iz Zrenjanina, osvojili prvu i ispostaviće se kasnije, jedinu titulu šampiona države. Lajoš Lala Engler, Ljubomir Ljuba Katić, dvojca živih iz legendarne Proleterove petorke, koju su još činili Vilmoš Loci, Milutin Minja i Dušan Radojčić i najbolji šesti igrač Aleksandar Šaca Tornjanski.

– Bilo je to neko sasvim drugo vreme i drugačija košarka, igrali smo kožnom fudbalskom loptom na šnjiranje, više nalik na krpenjaču, tereni su bili pokriveni šljakom, ili samo zemljom…. kasnije kada su se pojavili prvi betonski tereni, mi kao da smo se preporodili, kao da smo igrali u harlemu – započinje priču Lajoš Lala Engler, koji sa suprugom koja je takođe bila košarkašica, mirno i tiho živi u gradu u kojem je i rođen, Zrenjaninu.

Engler2

PROLETEROVA PETORKA, PETORKA REPREZENTACIJE JUGOSLAVIJE

– Tako se to namestilo, stasala je zaista sjajna generacija, bili smo šampioni države i kompletna petorka bila je i petorka nacionalnog tima, s tim što je Radojčić bio još mlad pa je na prvestvu Evrope u Sofiji 1957. godine osim Locija, Minje, Katića i mene, Demšar bio u prvoj petorci, a Radojčić je bio prva izmena. Ali zaista je specifičan podatak i to se verovatno nikada više neće dogoditi u istoriji srpske košarke, da iz jednog kluba cela petorka bude i u reprezentaciji – dodaje Lajoš Engler.

– Naš klub, Proleter osnovan je krajem 1946. godine, tako da se ove, uz tu našu titulu Koju smo osvojili pre ravno 60. godina, navršava još jedan značajan jubilej, 70. godina od osnivanja kluba. Mi smo kao klinci počeli da treniramo, odmah smo zavoleli igru pod obručima i stvorila se čudna hemija, koja je davala nagoveštaj da ćemo napraviti nešto veliko. I to se i dogodilo, iznenada kao grom iz vedra neba, prekinuli smo apsolutnu Zvezdinu dominaciju prethodnih godina i postali šampioni države. A toliko smo bili mladi i zaneseni košarkom, da toga i nismo bili svesni… A bio je to zaista veliki, istorijski uspeh – ubacuhe se u priču Aleksandar Šaca Tornjanski, vitalni osamdesetčetvorogodišnjak, koji i dan danas svakodnevno vozi bicikl, motor i svoj automobil BMW. Osim što je bio najbolji šesti igrač i prva izmena, kako se to košarkaškim jezikom kaže, Šaca je bio i glavni štimung majstor u ekipi, zadužen za atmosferu, šale i raznorazne smicalice, koje su naravno uglavnom bile namenjene protivnicima…

Proleter2

HONOLULU PETORKA

– Čuvena Proleterova petorka Loci, Engler, Minja, Katić i Radojčić, imala je na treninzima u Zrenjaninu, kao sparing partnera, nas takozvanu „Honolulu“ petorku… Zvali su nas tako, jer su tada popularni „Harlemovci“ kao svoju redovnu mušteriju „drali“ reprezentaciju Honolulua. U toj drugoj „Honolulu“ petorci osim mene, bili su još Feri Kurc, Laslo Rošival, Jovan Kifer, Đura Bjelis, a u igru su još ulazili i Pavle Skobrin, Branimir Lipovčević, Ante Šeparević, Miroslav Milosavljević, Mitar Sušić…. U početku su nas zaista redovno pobeđivali na treninzima, ali kasnije, baš i nije bilo tako…. – uz osmeh dodaje Tornjanski.

– Isti je i danas, vedar i nasmejan, kao i pre šezdeset godina…. Bio je zadužen i za, kako se to danas kaže, odnose sa javnošću, sam je pozivao publiku na naše utakmice kad proše korzom u uvek drugom odelu – zadirkuje svog kolegu Tornjanskog, uz šeretski osmeh Lajoš Engler. Gosn Šaca je inače poznat kao najveći kolekcionar kožnih cipela, ima i sad preko stotinu pari od kože aligatora, zmije, odela od engleskih gabarden štofova i kolekciji od preko 30 „hiden“ engleskih šešira….

– Tako je to nekada bilo, sa svakog putovanja donosio sam po jedno, a nekada i više pari cipela, odela i obavezno šešir… U grad sam išao pre podne u jednom, a uveče u drugom odelu, cipelama i sa šeširom na glavi, koji je morao da se uklopi u kompletan izgled. Danas ih više ne kupujem, ali čuvam moje kolekcije, na koje sam veoma ponosan – iskren je Šaca Tornjanski, koji u svojoj kući u naselju stari Bagljaš, u Zrenjaninu, sam živi u porodičnoj kući sa velikom baštom i voćnjakom.

engler10

KIFLA ZA VEČERU I KUPANJE U LAVORU

– Putovali smo na utakmice do Zagreba, Skoplja, Splita, Ljubljane, uglavnom vozom, nekada i po tri dana. Sećam se posle pobede nad Olimpijom u Ljubljani te istorijske 1956. godine za večeru smo dobilo po kiflu i seli smo u voz i klackali se noć i pola dana nazad do Zrenjanina. U svlačionicama, samo drvena klupa, bez toaleta i kupatila, a jedino je zvezda imala taj famozni plinski bojler, na koji sam opekao ruku… Kupali smo se, tačnije polivali mlakom vodom iz lavora, koju bi ekonom prethodno smlačio obično na nekom starom šporetu na drva. A negde nije ni toga bilo, jednostavno česma pored igrališta, hladna voda, pa ko hoće neka izvoli… A kako da se ne opereš, treba nakon utakmice putovati pet, šest pa i deset sati, kada negde odeš na gostovanje… Za patike smo se snalazili ko kako stigne, na treningu smo imali maksimum dve lopte… – nastavlja gosn Šaca.

Treći iz grupe veličanstvenih, vragolastih virtuoza igre pod obručima iz Banata, Ljubomir Katić, naizgled namrgođen i ozbiljan, ustvari je po mnogo čemu specifičan, jer je kao igrač, mada ne visok, igrao na poziciji centra i posedovao je izuzetan odraz i skakački je bio dominantan.

Engler3

ŠPIJUNIRAO ISPOD KREVETA SAIGRAČA NABEĐENOG LJUBAVNIKA

– Sećam se još jednog uzbudljivog događaja koji smo kasnije godinama uz smeh i šalu prepričavali… Nije bitno gde i koja je to utakmica Proletera u pitanju, uglavnom ostali smo posle ubedljive pobede da noćimo u hotelu. Mladi, razdragani, šarmatni i atletski građeni, uvek smo bili u žiži interesovanja lepih devojaka. A imali smo u ekipi jednog hvalisavca, koji je pričao da je takav ljubavnik da mu ravnog nema. Odlučili smo da ga „špijuniramo“ i ja sam se u njegovoj sobi zavukao ispod kreveta, kad se on nešto kasnije pojavio sa jednom devojkom… I draga ovako, onako, pokušavao je na sve načine, ali te noći ne bi ništa… Ne znajući za našu timsku podvalu, jedva je dočekao da nam se ujutro na doručku svima pohvali, kako je sinoć „maznuo“ strašnu mačku. Kada smo grohotom počeli da se smejemo i kada je shvatio da je otkriven u laži, nije mu baš bilo svejedno… Sav crven u licu, zapitkivao je sam sebe, pa kako je moguće da ništa nije primetio…. dodao je na kraju Ljubomir Katić.

– Pre košarke bavio sam se mačevanjem, a to je sport za koji moraš imati reflekse i to mi je kasnije kada sam prešao na košarku, bilo itekako značajno. Brzo sam se uklopio u novo, košarkaško društvo, stvorili smo tim koji je imao pobednički duh i tako je sve to krenulo… – priseća se Ljubomir, koji takođe sam živi u svojoj kući u Ulici Ive Lole Ribara u Zrenjaninu.

ssop

PILOT ODRŽAO OBEĆANJE

– Prilikom jednog putovanja u Rusiju, bila je sjajna atmosfera u avionu. Pilot je bio oduševljen što vozi nas košarkaše i u jednom trenutku obratio se meni, rečima majstore, ako pobedite voziš avion nazad, obzirom da su mene baš zanimali avioni i da sam bio ushićen kada su nam dopustili da užemo u pilotsku kabinu… Pobedili su utakmicu i sudbina je tako namestila da baš ja budem najbolji igrač… U povratku, pilot je narvno ispunio obećanje, upro prstom i mene i pozvao me u kabinu, prepustivši mi komande aviona, a onda je u kabinu pozvao sve saigrače, koji su popadali od straha kada su videli da ja upravljam avionom… Sve se naravno završilo srećno, uz smeh i šalu – priseća se jedne od brojnih anegdota Ljubomir Katić.

– Ljubljanska Olimpija je bila izuzetno jaka te 1956. godine, uspeli smo da ih pobedimo, a onda su došle te dve dramatične utakmice sa Zvezdom, najpre u Zrenjaninu, a onda i na Malom Kalemegdanu. Prepune tribine na našem igralištu u Petefijevoj ulici, utakmica „na nož“ i sve vreme u egalu i u poslednjoj sekundi, pri nerešenom rezultatu, sudija je svirao faul i slobodna bacanja za nas. Laslo Rošival, je prvo promašio, a drugo ubacio i tako smo prvi put dobili Zvezdu. U Beogradu, na Malom Kalemegdanu, igrači Zvezde predvođeni pojačanjem iz Novog Sada, Vladislavom Demšarom, želeli su da nam se revanširaju po svaku cenu. Počelo je loše po nas, Loci i Katić su rano ispali sa po pet penala, pa sam ja, mada nominalno bek igrao na poziciji centra – priseća se svakog detalja Aleksandar Tornjanski i nastavlja: – Poluvreme je završeno 11 razlike u korist „crveno-belih“, a onda se sve nekako preokrenulo, ja sam igrao kao nikad do tad na toj utakmici, koju smo na kraju pobedili sa 14 koševa razlike i obezbedili titulu prvaka države. U našoj svlačionici, neopisivo slavlje, mene su gurnuli na plinski bojler koji je jedino Zvezda imala od svih klubova, opekao sam rame i nisam igrao na sledećoj utakmici, koja na sreću ništa nije odlučivala, jer smo pobedom nad Zvezdom obezbedili titulu. I dok smo mi pevali i igrali kolo, u zvezdinoj svlačionici, tuča, svi su napali Novosađanina Demšara, koji je u drugom poluvremenu, potpuno stao i podbacio, a doveden je u Zvezdu kao veliko pojačanje – dodaje Šaca Tornjanski, prisećajući se još jednog detalja, od nekoliko godina kasnije, kada je sina upisivao na Građevinski fakultet u Beogradu. – Bila je velika gužva u holu fakulteta, mnogo studenata i njihovih roditelja, a onda je kroz šalter promolio glavu jedan gospodin i glasno rekao, napravite prolaz za gospodina Tornjanskog, on je veliki košarkaš, koji je sam pobedio Zvezdu… Takav čovek zaslužuje privilegiju da preko reda upiše svog sina… I zaista tako je i bilo, graja se najednom stišala, svi su se nekako sklonili, napravili prolaz, a meni drago, hoće srce da mi iskoči… Beograd, velika varoš, a čovek se setio, zapamtio moje prezime… bio je na toj čuvenoj utakmici, pa smo posle uz kaficu malo prepričavali događaje…

Proleter1

NIKO NAS U ZRENJANINU NIJE DOČEKAO

– Takva su vremena bila, košarka je tek nekako bila u povoju, nisu nas u rodnom gradu dočekali ni fijakeri, ni crveni tepisi… Jednostavno nije bilo nikoga, a ni kasnije nismo imali prijem u Gradskoj kući, niti nas je neko od političara posebno privilegovao. Priznanja su došla tek sada, posle mnogo godina… Ali nema veze, prijaju i drago mi je da se uopšte neko seća. Ja sam osim Proletera, bio i igrač beogradskog Partizana i reprezentacije, pa su me se pre nekoliko godina setili i u Kombank Areni uručili mi dres reprezentacije sa brojem 5 koji sam i tada nosio – napominje Lajoš Engler.

Pročitajte još

IMG_20211127_170146

SVETAC BEZ ADUTA U JOKIĆEVOM ZELENGRADU

Jocker – Sveti Đorđe 107 : 57 ( 26:18, 28:11, 29:15, 24:13 )

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>