KORČULANSKI ĐIR

Zrenjaninka Olivera Skoko, istoričar umetnosti i kustos zrenjaninskog Narodnog muzeja, promoviše svoj drugi roman.

Olivera Skoko, četrdesetjednogodišnja Zrenjaninka, diplomirani je istoričar umetnosti, sa diplomom beogradskog Filozofskog fakulteta i stalno zaposlena kao kustos u Narodnom muzeju Zrenjanin, već nekoliko godina uspešno rukovodi Likovnom zbirkom, organizujući izložbe, promocije, predavanja, te razne druge kulturne sadržaje. Član je ICOM-a (International Council Of Museums) i Muzejskog društva Srbije. Svoj prvi roman „Perast-Amsterdam“ objavila je 2004. godine u izdanju Matice srpske (edicija – Prva knjiga), a već sledeće godine on se našao u najužem izboru za nagradu „Žensko pero“. Uz učestalo objavljivanje tekstova u stručnim publikacijama i književnim časopisima, Olivera je tokom leta ove godine započela promociju svoje druge knjige, romana „Korčulanski đir“.

– Prvo predstavljanje romana bilo je septembra ove godine u Perastu, rodnom gradu jednog od dva glavna lika i to u Muzeju grada Perasta, nekadašnjoj palati Vicka Bujovića kojeg eto “ubijam” u drugom poglavlju. Sama činjenica da sam govorila o svojoj knjizi okružena slikama na kojima su portreti ljudi o kojima pišem dok je iza mene more, a ispred dragi Peraštani, dobri poznavaoci istorije svoga grada, je velika privilegija i odgovornost. Uopšte, pisati o Mediteranu koje ipak nije moje podneblje po rođenju i življenju je samo po sebi velika odgovornost. Imala sam naravno pozitivnu tremu, ali sve je na kraju bilo zaista impresivno – započinje priču Olivera.

Onda je usledila i nedavna promocija u rodnom Zrenjaninu?

– Tako je i još jedno divno veče za mene u baroknoj Sali gradske kuće, uz topao i ljudski prijem kod gradonačelnika Zrenjanina Čedomira Janjića, koji se lično založio a i Grad Zrenjanin podržao objavljivanje romana. Teška su zaista vremena, za kulturu uvek nedostaje novca i zbog toga sam veoma srećna što je uz angažovanje određenih ljudi i institucija, roman ipak ugledao svetlost dana. Na zrenjaninskoj promociji, o knjizi su govorili u ime izdavača Milan Bjelogrlić, direktor Gradske narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin“ i Jelena Đođrević-Perc, PR biblioteke, kao i Zoran Kusovac, novinar koji živi na relaciji Beograd-Korčula. Učestvovao je i Srpski hor „Sveti Serafim Sarovski“ koji je te večeri pevao klapske pesme. Početkom sledeće godine bi promocije trebale da budu na Korčuli kao i u Beogradu i Novom Sadu.

Uvek je zanimljivo, kada nešto o knjizi kaže sam autor?

– Odlučila sam da napišem roman smestivši radnju u stvarni istorijski okvir. Skoro svi likovi su autentični. Puno mi je pomoglo čitanje “Korčulanskog statuta” napisanog još u 13. veku i to je jedan od najstarijih zvaničnih spisa kod južnih Slovena. Bio je to zaista dug, ali lep i veoma uzbudljiv istraživački rad.

Barokni slikar Tripo Kokolja (Perast 1661 – Korčula 1713), čovek koji je u prvom delu svog života oslikao Gospu od Škrpjela, mora da beži iz rodnog grada u trenutku kada zaverenici predvođeni suparničkim Zmajevićima ubijaju kapetana Vicka Bujovića, silnika i miljenika Mletačke republike. Kokolja prihvata raniji poziv biskupa Marina Draga da na Korčuli doslika svod crkve Svih svetih. Umetnikov đir počinje dolaskom na to, morem okruženo ostrvo i nastavlja se – u moru slika. Marljivo radi na svetim licima, upoznaje pesnika Petra Kanavelića, druži se s biskupom…sve dok, proživljavajući lične bure, iz temelja ne uzburka i život u malom mirnom mestu.

„Korčulanski đir“ ima i svoju paralelnu, savremenu priču?

– Upravo tako…Paralelna radnja upoznaje čitaoce sa drugim protagonistom, onim iz 21. veka. To je sam pripovedač, 40-godišnji Ivan, istoričar umetnosti, koji za potrebe pisanja doktorskog rada o Kokolji odlazi na Korčulu, neposredno posle svađe sa devojkom. Za vreme boravka bezuspešno pokušava da pismima nastavi vezu, ali i pronalazi društvo u Mariti, vlasnici poslastičarnice, s kojom upoznaje korčulanski hedonizam: ukus domaćih delicija preko poljupca, mirisa konoba, čari tradicionalnih fešti, a uporedo provodi vreme u crkvi Svih svetih, pokušavajući sve vreme da razazna Kokoljin slikarski i životni đir…

Otkud baš Korčula.. Na Korčuli ste bili, upoznali sve njene čari i tajne…???

– To se jednostavno desilo u meni. Očarana sam, u savremenoj priči, koja se odvija paralelno sa pričom s početka 18. veka iznosim svoje impresije o Korčuli kakvu sam je ja doživela odlazeći tamo u različita doba godine. Bila sam tamo ne samo leti, već tokom zime, u rano proleće, u kasnu jesen. Probala sam čuvene korčulanske kolače cukarine i klašune koje maestralno u svojoj poslastičarnici pravi Smiljana Matijaca zbog čega sam odlučila da neke scene smestim upravo u jednoj takvoj „slatkoj“ radnji. Pila sam njihova vina grk i pošip, gledala Morešku, čuveni viteški ples koji Korčulani smatraju svojim. Proučavala sam korčulansku istoriju i kulturu, ali živela i korčulansku svakodnevicu….

Sve ostalo, ostaje čitaocima….

– Upravo tako… Spojiće negde u svojoj mašti, mislima, prošlost i savremenost…U svakom slučaju prijaju pozitivni komentari ljudi koji su pročitali roman, kako se to kaže „u jednom dahu“ i poneli snažan utisak.Ja sam se zaista trudila da dostojno opišem impresivne slike koje sam doživela i čuvam ih duboko u sebi…

Olivera Skoko, osim svakodnevnih obaveza na poslu u zrenjaninskom Narodnom muzeju, nastaviće da piše i objavljuje knjige?

– To svakako…prošla sam kroz onaj uobičajeni proces, bila poprilično iscrpljena jer sam sebe dala pisanju i knjizi i prvo je vladao utisak rekla sam sve što sam imala. Ali ne dugozatim, osetila sam novu energiju, probudio se pisac u meni ponovo i tada sam postala svesna da sam već duboko zagazila u spisateljske vode i da mi prija sve to – iskrena je Olivera, oduševljena činjenicom da se njen roman veoma uspešno prodaje u knjižarama u Beogradu, Novom Sadu, Herceg Novom, njenom rodnom Zrenjaninu i još nekim gradovima u Srbiji, a da su veliko interesovanje za „Korčulanski đir“ pokazali i ljudi u dijaspori….